Ronjenje u toku trudnoće postaje sve aktuelnija tema, obzirom na sve veći broj žena zainteresovanih za ovaj sport. Interesuje ih koliko je bezbedno roniti u trudnoći i šta ako su ronile pre nego su otkrile da su trudne?
Ovaj članak je objavljen u časopisu ALERT DIVER, zvaničnoj publikaciji DAN EUROPE , u januaru 2008. godine.
Autori: dr Reza Gorji, dr med. Enriko Kamporezi.
Prevod: dr med. Veljko Popović
Od 1960-ih došlo je do značajnog povećanja interesovanja javnosti za ronjenje. Jedan od značajnih trendova je aktivno učešće više žena u ronjenju. Razlikovale su se po godinama, društvenom statusu i fizičkoj spremnosti, ali su sve bile zainteresovane za istapitanja. „Da li ću moći da ronim ako zatrudnim?“
„Upravo sam saznala da sam trudna. Šta da radim u vezi sa ronjenjem sada?“
Lekari koji nisu upoznati sa ronjenjem, a svakako nisu svesni njegovog mogućeg uticaja na trudnoću, više puta su postavljali ova pitanja medicinskim stručnjacima DAN-a i istraživačima ronjenja. Čini se da ima više pitanja nego odgovora.
Nije ni čudo što su žene zabrinute zbog rizika povezanih sa ronjenjem i planiranom trudnoćom.
Trudnoća i Američki koledž akušera i ginekologa
Šta je trudnoća? Ispostavlja se da postoji mnogo definicija ovog termina.Na primer, pravna definicija glasi: „Stanje žene u kojem se oplođeni fetus nalazi u jajovodima ili materici i postepeno se razvija u materici.“
Vebsterov rečnik definiše trudnoću kao „stanje ili period rađanja deteta“. Generalno, trudnoću shvatamo kao stanje u kojem žensko telo sadrži embrion ili fetus u razvoju, formiran spajanjem ženskih i muških reproduktivnih ćelija. Tipično, trudnoća traje devet meseci od začeća do porođaja.
Američki koledž za akušerstvo i ginekologiju (ACOG) preporučuje da se NE RONI tokom trudnoće
Komitet za babičku praksu Koledža navodi da se trudnicama preporučuje da se bave 30 minuta ili više umerenim vežbama dnevno (većinom, ako ne i svim danima u nedelji). Štaviše, navodi se da je bezbedno učestvovati u mnogim rekreativnim aktivnostima tokom trudnoće, pod uslovom da se svaka aktivnost razmatra pojedinačno, uzimajući u obzir moguće rizike i koristi.
Očigledno je da trudnice ne bi trebalo da učestvuju ni u jednoj aktivnosti koja nosi rizik od trauma abdomena. Ronjenje sa bocama treba izbegavati i zbog rizika od dekompresione bolesti (DKS) i kod majke i kod fetusa. Ovo je jasan i nedvosmislen zaključak Američkog koledža akušera i ginekologa.
Ronjenje u toku trudnoće – Efekti ronjenja na fetus
Cilj onih koji su zabrinuti zbog uticaja ronjenja na trudnoću uvek je bio da zaštite fetus od negativnih efekata. Poznato je da vežbanje izaziva dramatične i nepovratne promene kao odgovor na povećane zahteve majčinog tela. Međutim, umereno vežbanje izgleda da nema nikakve negativne efektena fetus ili majku. Zapravo, stav Američkog koledža akušera i ginekologa zagovara umereno vežbanje. Pored toga, nema dokumentovanih slučajeva nepovoljnih ishoda za fetus ili majku. Studije majki koje su se bavile umerenim vežbanjem i kontrolne grupe majki koje nisu vežbale nisu pokazale razliku u rasponu parametara kao što su povećanje telesne težine odojčeta ili proizvodnja majčinog mleka. Poznato je da se fetus razvija u uslovima bliskim hipoksiji (nizak nivo kiseonika u krvi). Kako se hipoksija povećava, protok krvi se preraspodeljuje, usmeravajući krv ka vitalnim organima – kao kod refleksa ronjenja* . Dolazi do sužavanja perifernih krvnih sudova, što, zajedno sa hipoksijom, uzrokuje bradikardiju (usporen rad srca). To može dovesti do smrti fetusa.
Koji su negativni efekti ronjenja tokom trudnoće?
Koji problem mogu nastati od ronjenja tokom trudnoće? Dugo se verovalo da je ronjenje opasno za nerođeno dete i da žene treba da izbegavaju ronjenje tokom trudnoće. Ova izjava se više puta ponavlja u medicinskoj literaturi (na primer, u objavljenom mišljenju Američkog koledža za akušerstvo i ginekologiju). Sprovođenje velike naučne studije o efektima ronjenja na razvoj fetusa izaziva ozbiljne primedbe, jer je povezano sa etičkim pitanjima. Čak su i retrospektivne studije sprovedene analizom upitnika i rezultata anketa ograničene vrednosti. U ovom slučaju, teško je kontrolisati varijable i proceniti njihov uticaj na ishod, zbog čega studija gubi veliki deo svoje naučne vrednosti. Anegdotski dokazi, iako dostupni, imaju još manju naučnu vrednost. Samo u potpuno beznadežnoj situaciji osoba može izvući bilo kakve zaključke na osnovu takvih podataka.
Dekompresija
Trudnoća je povezana sa promenama u fiziološkom stanju majke, koje na ovaj ili ona jnačin utiču na sve njene organe. Tokom trudnoće menja se raspodela tečnosti u telu žene. Pored toga, treba napomenuti da ronilac udiše azot u pluća (vazduh je približno 79% azota). Zašto je ovo toliko važno? Dok je ronilac pod vodom, vazduh iz boce ulazi u njegova pluća. Pritisak azota u boci je veći nego na površini; pritisak takođe direktno zavisi od dubine na kojoj se ronilac nalazi. Na primer, na dubini od 30 metara u morskoj vodi, pritisak azota je 4 puta veći nego na površini (pošto je ronilac pod pritiskom od 4 atmosfere).
Na početku zarona, telo ronioca je u ravnoteži, ali na dubini od 30 metara, tkiva su izložena azotu 4 puta većem nego na površini. Tkiva su zasićena gasom. Kada se pritisak smanji (kao rezultat izranjanja), dešava se obrnuti proces. Ako preraspodela tečnosti u telu dovodi do koncentracije tečnosti u perifernim tkivima (kao što se dešava tokom trudnoće), dalje od centralne cirkulacije, to može dovesti do zadržavanja akumuliranog azota u ovim tkivima, povećavajući rizik od dekompresione bolesti (DCS) kod trudne ronioke.
Mehurići u fetusu
Efekti akumulacije azota u tkivima i povezani rizik od dekompresione bolesti na fetus su manje shvaćeni. Treba imati na umu da pluća fetusa nisu uključena u razmenu gasova. Stoga, fetus ne može da filtrira mikromehuriće koji mogu ući u krvotok: majčino telo može propustiti takve mehuriće kroz placenta ili se oni mogu formirati direktno u fetusu. Kao i kod dekompresione bolesti, svi mehurići koji uđu u fetus mogu imati štetne efekte na fetus. Ovo može ometati razvoj i funkciju organa iI može dovesti do urođenih mana ili čak spontanog pobačaja.
Kod nekih životinja, placenta deluje kao filter, zarobljavajući ove mikromehuriće. A DCS u prvom tromesečju trudnoće kod životinja povećava verovatnoću urođenih srčanih mana kod fetusa. Na primer, „ronenje“ trudnih hrčaka u kiseoničkoj komori do dubine od 43 metra imalo je značajan negativan efekat na razvoj organa fetusa.
Ronjenje može promeniti fiziologiju drugih stanja u telu. Na primer, neki istraživači su otkrili da promene u krvnim ćelijama zvanim trombociti, izazvane stvaranjem mehurića unutar krvnih sudova, mogu dovesti do fizičkog stanja koje izaziva DCS. Dakle, stres i uslovi okoline tokom ronjenja dovode telo u stanje koje ga čini podložnijim DCS-u.
Pored DCS-a, fetus može patiti od gasne embolije povezane sa dekompresionom bolešću. S obzirom na to da pluća fetusa ne učestvuju u filtriranju mehurića, odmah možete shvatiti koliko je gasna embolija opasna u ovoj situaciji.
Hajde da razgovaramo o otvorenom foramen uovale u interatrijalnom septumu. **
Kod normalno razvijenog fetusa, ovalni prozor je otvoren. U ovom slučaju, desna strana srca komunicira sa levom stranom kroz otvor između dve komore. Ovo komplikuje situaciju. Ako se tokom gasne embolije mehurići kreću između dve komore srca, posledice toga mogu biti fatalne za fetus.
Mehurići krvi ili gasa koji se kreću sa desne na levu stranu mogu biti opasni, jer mehurići mogu ući u mozak i izazvati moždani udar. A ako mehurići uđu u druge organe – već formirane ili se još uvek razvijaju – mogu dovesti do otkazivanja organa ili pobačaja.
Šta ako…? Mogući scenariji
Šta ako žena sazna da je trudna nakon što je završila nekoliko zarona?
Iako se ništa ne može sa sigurnošću reći, postoji mnogo slučajeva zdravih beba rođenih od žena koje su ronile. Po mišljenju autora, u takvom slučaju nema potrebe za abortusom. Međutim, u drugom tromesečju trudnoće treba uraditi ultrazvuk kako bi se osiguralo da fetus nema razvojnih abnormalnosti.
Šta ako trudnici treba lečenje u hiperbaričnoj komori? Da li može to da uradi?
Odgovor je da, ako je ovo lečenje povezano sa vitalnom potrebom. Na primer, u slučaju DCS-a ili trovanja ugljen-monoksidom. U ranim fazama trudnoće bilo bi nepromišljeno / nerazumno podvrgnuti se tretmanu kiseonikom u hiperbaričnoj komori, ali ako je fetus već nošen u terminu, onda je to sasvim bezbedno.
Čitaoci treba da imaju u vidu da prilikom lečenja u hiperbaričnoj komori osoba udiše kiseonik. Tokom ronjenja, ronilac udiše vazduh ili nitroks, od kojih svaki sadrži značajnu količinu azota. Upravo azot izaziva DCS. Postoji minimalan rizik od urođenih mana ili retinopatije prevremeno porođaja (retrolentalna fibroplazija).***
Zaključno
Stoga, na osnovu trenutnih dokaza, ronjenje se ne preporučuje trudnicama. Naučni dokazi su ograničeni, a neizvesnost oko rizika je prevelika da bi ugrozila život Vašeg nerođenog deteta.
Pored toga, čini se da deca čije su majke ronile tokom trudnoće, uprkos savetima stručnjaka, imaju veći rizik od urođenih mana. Ove mane su verovatno posledica fizioloških promena tokom trudnoće koje predisponiraju majku i fetus na gasnu emboliju i DCS. Sam fetus takođe može biti u riziku od DCS-a, čak i ako ga majka ne razvije.
Dakle, malo se zna o efektima ronjenja na razvoj fetusa. Stoga bi bilo mudro da sebe i svoje nerođeno dete ne izlažete takvom stresu i da ne ronite tokom trudnoće.
* Takođe poznat kao reflex ronjenja kod sisara, ovo je kompleks fizioloških reakcija na ronjenje koji uključuje (a) bradikardiju, (b) smanjen srčani izlaz, (c) akumulaciju mlečne kiseline u organima koji primaju manje krvi i (d) suženje perifernih krvnih sudova. Ovaj mehanizam kontroliše pomeranje protoka krvi ka mozgu i srcu, koji zajedno funkcionišu kao važan mehanizam za uštedu kiseonika – ne samo kod ronilaca i ronilaca na dah, već i kod kitova, pingvina i foka. Ovaj neverovatni fiziološki fenomen je prvi put otkriven i proučavan kod sisara koji rone na dubine početkom 1900-ih, ali se nijes matralo da je prisutan kod ljudi sve do 1950-ih.
** Ovalni foramen u atrijalnom septumu koji je otvoren kod fetusa trebalo bi da se potpuno zatvori nakon rođenja. Međutim, postoj irizik da se rupa neće potpuno zatvoriti – to nije neuobičajeno. Veličina preostalih rupa varira. Ovaj defekt se obično može hirurški ispraviti.
Dr Ričard Mun: „U slučaju fetusa, ako bi došlo do venske gasne embolije, mehurići ne bi bili filtrirani kroz pluća, već bi verovatno putovali kroz otvoreni foramen ovale u sistemsku cirkulaciju. Ako bi se to dogodilo, posledice bi mogle biti štetne za fetus, kao i stvaranje mehurića gasa u tkivima.
*** Bolest kod koje prevremeno rođene bebe koje primaju previše kiseonika doživljavaju narušen vaskularni razvoj i rast fibroznog tkiva u mrežnjači.“
