Trauma kod dece nastaje u situacijama u kojima su se mogla naći mnoga deca, ali neće svako dete koje prođe kroz ove situacije imati intenzivan stres i kao rezultat toga izazvanu traumu. Deca su osetljiva na mnoge stresogene faktore, nekada i više od odraslih. Odrasli mogu da budu u zabludi da dete nije u riziku ako nema tipične simptome stresa. Kako pomoći detetu?
U kojim situacijama nastaje trauma kod dece
O psihološkoj traumi kod deteta govorimo kada se dogodi stresna situacija koja na dete ima preteran uticaj, toliko snažan da ga dete ne može podneti bez štete po emocionalno i fizičko stanje.
Dakle, govorimo o intenzivnom događaju koji se, gledano iz prakse, odnosi na neke od sledećih situacija: gubitak voljene osobe, neka katastrofa, preseljenje, promena škole, bolest bližnjih, hospitalizacija, posebno pre 7 godine. Zatim, različiti vidovi maltretiranja u porodici ili u vršnjačkoj grupi, odbacivanje u kontinuitetu ili neki iznenadni neprijatan događaj. Dakle, vidimo da se radi o situacijama u kojima su se mogla naći mnoga deca, a neće svako dete koje prođe kroz ove situacije imati intenzivan stres i kao rezultat toga izazvanu traumu.
Reakcije dece na traumu
Reakcije su individualne i zavise od mnogih faktora, posebno od ličnih karakteristika deteta i životnog iskustva, kao i konteksta odrastanja. Za neku decu promena škole/vrtića je prilika za nova prijateljstva i izaziva radoznalost, a za drugu je to bolno iskustvu koji ima osećaj dubokog gubitka, lošeg snalaženja, povlačanja.
Koji su znaci da dete doživljava psihološku traumu?
To je svakako očigledna, ponekad dramatična, promena u ponašanju deteta i u načinu emotivnog reagovanja. Za roditelje i vaspitače dece je važno znati koji su to emocionalni simptomi na koje treba obratiti pažnju. To su česte promene raspoloženja, tikovi, anskioznost, jaki i do tada neprisutni strahovi, anksioznost, osamljivanje, ali isto tako i bes, razdražljivot, mentalna neprisutnost u vidu zamišljenosti ili gubitka koncentracije.
Kada je reč o fizičkim znacima, onda treba obratiti pažnju na pojavu iznenadnog noćnog mokrenja, gubitka apetita, poremećaj spavanja, određene regresije u ranije razvojen faze, napetost mišića, povećan umor.
Kada primetimo ovakve simptome važno da umemo pru\iti pravovremenu i adekvatnu podršku detetu.
Kako pomoći detetu kada ima traumu?
Način kako se sam roditelj nosi sa traumatskim događajem bitno određuje mogućnosti podrške detetu. Traumatski događaj za dete roditelj lično proživljava osim u izuzetnim slučajevima kada je sam uzročnik. Ako roditelj integriše događaj u svoje životno iskustvo vešto i relativno brzo, onda je u većem kapacitetu da pomogne detetu na adekvatan način. Roditeljske reakcije u velikoj meri oblikuju rekcije deteta. Miran i stabilan roditelj pomaže detetu da se uspešno izbori sa traumom.
Pružiti detetu podršku tako da dete oseti da smo tu za njega. Blagost, toplina, nenametljivost, dinamika koja odgovara detetu u delenju emocija. Detetu ponuditi realni okvir događanja koji odgovaraju istini. Dete tešiti sa realnim obećanjima. Ne nuditi detetu utehu tipa da se događaj više neće ponoviti ako u to nismo sigurni. Tešiti dete na način da umanjujemo značaj doživljenoga “Nije to ništa” nije uteha i podrška detetu. Na ovaj način šaljemo detetu poruku da ga ne razumemo i ne uvažavamo njegova osećanja.
Reakcija roditelja poput minimiziranja, negiranja, kritikovanja doprinose da se trauma pojača, jer dete ne može da prestane da bude uplašeno, da na to ne misli, da misli da to nije toliko strašno.
Dakle, ako roditelj u trenutku preplavljenosti snažnim emocijama i izmenjenim ponašanjem, uzrokovanim nekim jakim stresom, ne nalazi unutrašnji kapacitet da pomogne detetu da se smiri i da, korak po korak, izađe iz stresa, važno je da se obrati stručnjaku. Što pre, to bolje.
