Plastičnost mozga, odnosno neuroplastičnost mozga, je termin koji se odnosi na sposobnost mozga da se menja i prilagođava usled različitih iskustava. Neuroni su nervne ćelije i gradivni blokovi mozga i nervnog sistema i termin neuro se odnosi na njih, dok se termin plastičnost odnosi sposobnost promene organizacije i strukture mozga.
Deca se radjaju sa odredjenim potencijalom a da bismo taj potencijal razvili na najprikladniji i zadovoljavajući način, moramo iskoristiti ovu priliku u procesu sazrevanja kako bismo stimulisali njihove kompenzatorske kapacitete i na kraju iskoristili pun potencijal deteta.
Neuroplastičnost mozga možemo da posmatramo kao mogućnost da kod dece sa smetanjama u razvoju, pod uticajem organizovanog rada i stimulacije, utičemo na razvoj pojedinih sposobnosti.
Neuroplastičnost mozga
Oko 86 milijardi neruona izgrađuje ljudski mozak. Daleko ranije se smatralo da proces stvaranja novih neurona prestaje ubrzo nakon rođenja. Međutim, zahvaljujući napretku nauke danas znamo da mozak poseduje izuzetnu sposobnost reorganizacije neuronskih puteva, stvaranja novih neuronskih veza ali i stvaranja novih neurona.
Sposobnost mozga da se nakon povrede ili poremećaja oporavi i ponovo izgradi, odnosno da smanji efekte promena do kojih je došlo naziva se neuroplastičnost mozga. Plastičnost mozga omogućava neuronima da se obnove anatomski i funkcionalno i da stvore nove neuronske puteve, odnosno sinapse.
Dve glavne vrste neuroplastičnosti su funkcionalna i strukturna neuroplastičnost.
- Funkcionalna neuroplastičnost predstavlja sposobnost mozga da pomera funkcije sa oštećenog područja u mozgu u druga, neoštećena područja.
- Strukturna neuroplastičnost predstavlja sposobnost mozga da promeni svoju fizičku strukturu kao rezultat učenja.
Kako funkcioniše neuroplastičnost mozga?
Kada se uključi u učenje ili novo iskustvo, mozak uspostavlja neuronske puteve, odnosno sinapse. Sinapse su veze između neurona, tačnije omogućavaju im međusobnu komunikaciju. Svaki put kada se stekne novo znanje (kroz obnavljanje i vežbanje), sinaptička veza između povezanih neurona je ojačana. Jače veze se razvijaju između neurona koji se često koriste, dok se veze između onih neurona koji se retko ili uopšte ne koriste uklanjaju. Upravo na ovaj način, razvijanjem novih veza i uklanjanjem slabijih mozak je u stanju da se prilagodi promenljivom okruženju.
Važno je reći da neuroplastičnost ima i ograničenja. Znamo da se mozak funkcionalno i anatomski deli na nekoliko regija (frontalni, temporalni, okcipitalni, parijentalni režanj) i da je svaka od njih odgovorna za različite funkcije (govor, pokret, učenje). Oštećenje ili povreda neke od ovih regija može da dovede do gubitka određene sposobnosti. Iako je oporavak donekle moguć, dešava se da druge regije mozga ne uspevaju u potpunosti da preuzmu funkcije za koje je bila odgovorna ostećena regija. Smatra se da ključnu ulogu u tome ima genetika ali i faktori okruženja.
Neuroplastičnost mozga u ranom uzrastu
Mozak u razvoju je sposoban da bude izmenjen kako negativnim tako i pozitivnim iskustvima.
Mnogi stručnjaci smatraju da je stimulacija tokom ranog razvoja od presudnog značaja za pozitivan razvoj svakog deteta. Deca svakodnevno stiču mnoga znanja i iskustva pa se samim tim njihov mozak značajno menja u tom periodu. Da bi novo učenje ostavilo fiziološki trag u mozgu mora da dovede do promena u ponašanju, odnosno ono što dete uči mora da bude vidljivo u njegovom ponašanju. Npr. novo učenje podrazumeva situaciju kada se dete prvi put susreće sa nekom društvenom igrom i uči pravila igranja. Prilikom sledećeg susreta sa tom igrom dete pokazuje da je prepoznaje i da sada bez objašnjenja može da je igra, što nam govori da je novo učenje ostavilo trag u mozgu. Time se povećava aktivnost prefrontalnog korteksa što je posebno pogodno za plastičnost mozga.
Neuroplastičnost mozga i deca sa teškoćama u razvoju
Neuroplastičnost mozga možemo da posmatramo kao mogućnost da kod dece sa smetanjama u razvoju, pod uticajem organizovanog rada i stimulacije, utičemo na razvoj pojedinih sposobnosti.
Kako?
Kao što smo već rekli, mozak se u ranoj dobi pod uticajem različitih stimulusa i iskustava menja i prilagođava kroz obnovu ili promenu svrhe već utvrđenih kortikalnih šema ili njegovih genetskh predispozicija.
Pravovremena rana intervencija zasniva se na optimalnom vremenskom periodu tokom kojeg sa istom treba započeti, pravilno odabranim metodama stimulacije i sistemskih vežbi. Stimulativno okruženje utiče na stvaranje većeg broja sinapsi i brži razvoj moždanih funkcija. Mozak prima senzorne informacije čulima koja stimulišu moždane neurone i sinapse da formiraju sve sofisticiranije nervne puteve koji prenose, obrađuju, integrišu i skladište informacije koje se bogate kroz različita iskustva deteta.
