Prezaštićeno dete često pokazuju slične simptome kao i deca koja su zanemarena. Kako to? U današnjem društvu, koje je prepuno neizvesnosti i opasnosti, roditeljski instinkt da se dete „čuva od svega“ je razumljiv. Na prvi pogled, čini se da prezaštićeno dete uživa u privilegovanom položaju. Sve mu je dostupno, roditelji su uvek prisutni, rešavaju probleme umesto njega, predviđaju njegove potrebe i ublažavaju svaku neprijatnost pre nego što je dete i oseti.
Međutim, kada pažljivije posmatramo emocionalni i psihološki razvoj takvog deteta, otkrivamo jedan zabrinjavajući obrazac. Deca koja su prezaštićena često pokazuju slične simptome kao i deca koja su zanemarena.
Prezaštićeno dete često ispoljava simptome kao zanemareno
Ova tvrdnja na prvi pogled može delovati paradoksalno. Kako dete koje je stalno pod roditeljskim nadzorom i brigom može imati slične posledice kao dete koje je zanemareno? Odgovor se krije u činjenici da i jedno i drugo, i prezaštićivanje i zanemarivanje, narušavaju detetove razvojne potrebe, i to na sličan način: ne dozvoljavaju mu da raste u skladu sa sobom.
Roditeljska preterana kontrola
Roditeljska preterana kontrola i ograničavanje svakog potencijalnog rizika, stvaraju okruženje u kojem dete ne razvija osnovne životne veštine. Kao što su samostalnost, odgovornost, otpornost na frustraciju i poverenje u sopstvene sposobnosti. Roditelj zapravo, iako nesvesno i s najboljom namerom, poručuje detetu: „Ti to ne umeš. Ja to moram umesto tebe.“ Vremenom, dete usvaja tu poruku kao istinu i prestaje da pokušava.
Nizak prag tolerancije na frustraciju
Prezaštićena deca često imaju nizak prag tolerancije na frustraciju, teško im je da se suoče sa neuspehom, a još teže im je da se oporave od njega. U socijalnim situacijama mogu biti povučena, pasivna, nesigurna ili zavisna od odraslih i drugih autoriteta. Ne iniciraju igru, ne izražavaju mišljenje, ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke jer nisu navikla da imaju kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Sve to možemo zapaziti i kod dece koja su zanemarena. Ona takođe nemaju priliku da razviju unutrašnju snagu, samopouzdanje i osećaj kompetentnosti.
Dete ostaje bez oslonca u sebi – Šta raditi?
Razlika je u uzroku, ali su posledice često slične: dete ostaje bez oslonca u sebi. Najbolje što možemo uraditi za dete jeste – pustiti ga.
Pustiti ga da se igra bez instrukcija, da rizikuje u granicama bezbednosti, da odlučuje, da pogreši i da iz tih grešaka nešto nauči. Ako ga stalno vodimo, nikad neće naučiti da “samostalno hoda”. Prezaštićeno dete često ne zna da postavi granicu, ne zna da kaže „ne“, ne zna šta želi, jer je naviklo da drugi odlučuju umesto njega. A to je vrlo slično onome što viđamo kod dece koja su emocionalno zanemarena. I ona ne umeju da se izbore za sebe, ne prepoznaju svoje potrebe, jer im niko nije pokazao da one vrede.
Umesto da eliminišemo svaki potencijalni problem iz detetovog života, naš zadatak je da dete osposobimo da se s problemima i svakodnevnom izazovima samostalno nosi.
