Rizične igre za decu roditelji mahom izbegavaju. Verujte, DA SU ONE KORISNE ZA DECU – objasnićemo i zašto. Deca vole da se igraju, to je neosporno. Što više imaju prilika da se igraju, to više vole da se igraju. Razlog leži u činjenici da kroz igru i uče kako se konstrutivno igrati.
Ponekad čujemo od roditelja i drugih odraslih da se današnja deca ne znaju igrati. Takođe se čuje sve češće da je današnjoj deci dosadno, da traže da ih odrasli zabavljaju.
Da li je do dece ili do odraslih?
Ako pogledamo u dnevni ritam deteta on će nam mnogo toga reći. Da li dete ima dovoljno prostora za najvažniju aktivnost detinjstva – igru. Ako je dete u različitim aktivnostima posle vrtića – jezik, balet, sport itd. Ako vreme provodi ispred TV ili koristi telefon, onda mu igra sigurno nedostaje.
Kako prepoznajemo da je detetu igra nedovoljno prisutna u svakodnevnici?
Dete pokazuje znakove bezvoljnosti, dosade, usmereno je na odrasle. Ne pokazuje maštu i kreativnost. Plačljivo je, ne stimulišu ga materijali za igru. Ako znamo značaj dečije igre za razvoj deteta, ponekad ga poredimo sa značajem samog disanja. Onda nam se pojačava odgovornost da detetu obezbedimo igru, prostor za igru i uslove za igru.
Rizične igre za decu su neophodne za lični razvoj deteta
Drugo pitanje koje otvaramo jesu rizične igre. Svaki detetov uzrasni period definiše šta je to rizična igra za dete. Tako će npr. za jednogodišnjaka biti rizična igra da puzi uz stepenice. Za dvogodišnjaka da se penje uz stepenice, a za trogodišnjaka da skače sa stepenica.
Kasnije dolazi penjanje na drvo, klizanje, upotreba realnih predmeta, pribora za jelo u igri. Zatim sečenje makazama, samostalno nošenje i prenošenje različitih predmeta… Dakle, sve one situacije koje od deteta zahtevaju da savladavaju, provežbavaju, da se trude, padnu pa ustanu.
Svaki put kada deca uspeju da savladaju ono što je na početku bilo teško imaju doživljaj da su dobri. Da su moćni, uspešni, osećaju da se njihove granice pomeraju i grade o sebi pozitivnu sliku. To rezultira osećajem samopouzdanosti.
Da li bi neko dobrovoljno osujetio ovaj sled, ovaj proces? Zašto bi to radio? A ipak se dešava. Iz brige za bezebednost, iz straha da je dete još nedoraslo i nesposobno da bude samostalno. Iz sopstvenog uverenja roditelja da za sledeće faze razvoja nije vreme. Iz ličnog komoditeta da se ne opteretimo dodatnim naporima.
Tada se dešava da detetu oduzimamo izuzetno važne prilike za razvoj, onaj najdublji. Da imamo poverenja u njegove snage i kapacitete. A ako se to dogodi oduzimamo i detetu poverenje u sopstvene snage.
Deca u procesu svog odrastanja i razvoja treba da imaju dozvolu za preuzimanje rizika. U onim situacijama za koje pretpostavimo da će za njih ishodovati pozitivno. Uzmimo igru na otvorenom, tu deca imaju pregršt prilika da se stave u situaciju da mnogo toga istraže. Da savladaju, oslobode u sebi, dosegnu. U tim situacijama deca će imati priliku da razvijaju motoriku, socijalne i kognitivne kompetencije, koncentraciju. Zatim divergentno mišljenje i kreativan pristup izazovima i zadacima.
Deca koja rastu i razvijaju se u ovakvim prilikama i imaju podršku da ih koriste, bar sat vremena dnevno. Oni bolje kontrolišu svoje emocije, postižu bolje rezultate u nekim realnim, svakodenvnim obavezama i zadacima. Ako dete odrasta na način da razmišlja samo o posledicama, kada ih lično doživi, kada uči kroz praktična i lična isksutva, kada postoje situacije odsustva svakodnevnih pravila što upućuje dete da uči samo da se brine o sebi, tada deca uče da savladaju stres, da se izbore sa strahom, da nauče preuzeti odgovornost, da umeju kontrolisati rizične situacije.
Prisutnost rizičnih igara u ranom uzrastu, dakle, kod deteta razvijaju mnoge kapacitete. Takođe, doprinose sveukupnom razvoju. Biti roditelj znači da smo pozvani da radimo na svojim strahovima, brigama, zabranama. Da se pobrinemo za lični razvoj da ne bismo ugrozili dečiji razvoj.
