Ko su te super tate? Poslednjih godina javila se neka nova generacija očeva koji su angažovani oko odgoja svoje dece mnogo više nego što su to bile ranije generacije.
Ko su te super tate, generacija zainteresovanih očeva?
Ovi očevi su veoma zainteresovani za psihološki razvoj deteta, voljni su da pitaju i prime savete i spremni su da uče.
Očinstvo im je pravo zadovoljstvo!
Ovde nije u pitanju neka nova rapodela poslova, iako pritisak na očeve zaista u poslednje vreme raste po pitanju angažovanosti oko dece. Ovde je u pitanju njihova iskrena želja da se bave svojom decom, da provode vreme sa njima. Oni to ne rade iz osećanja dužnosti ili zbog toga da ih niko ne bi prozivao zbog neangažovanja, nego zato što to za njih predstavlja pravo zadovoljstvo.
Osvešćeni očevi, spremni da budu srećni!
Ima nešto u tim očevima koji jedva čekaju da provedu vreme sa svojom decom i koji svaki slobodan trenutak koriste za to – oni su ljudi koji su zainteresovani za sadašnji trenutak. Niko njih ne tera na to, niko ni ne očekuje, bar ne ni blizu koliko se tako nešto očekuje od majki. Možda ste primetili da takvi očevi češće nego drugi uživaju i u kuvanju! I u krečenju kuće, i kupovini nameštaja, i u sređivanju bašte, i organizovanju večere za prijatelje i u svemu drugom što je deo svakodnevice i porodičnog života. Oni kada razgovaraju sa drugim ljudima, oni su stvarno tu, prisutni u razgovoru, zainteresovani. Oni zapamte to što im druga osoba govori jer ih zanima.
Pošto uglavnom nisu odrastali sa mamom u kuhinji, oni su samouki u kulinarskim veštinama. Osim toga, nemaju ni muške uzore u prethodnim generacijama jer se muškarci ranije uglavnom nisu time bavili, sasvim sigurno ne kao redovan deo svojih svakodnevnih poslova. Njihovo znanje je pokupljeno sa najrazličitijih izvora i zbog toga je neverovatno. Zbog toga je i njihov doprinos dragocen.
Tate se oslanjaju na svoje instikte
Oni se zato oslanjaju na svoje instinkte i na svoj unutrašnji kompas, možda više nego majke. Jer majkama su se oduvek davali saveti i očekivanja su bila previsoka, katastrofirale su se posledice njihovih grešaka, pa je i njihovo samopouzdanje shodno tome opadalo. Od očeva se nikada nije tražilo mnogo u vezi sa odgojem dece, pa su oni rasterećeni tog nasleđeng osećanja krivice i odgovornosti. Sve što oni urade je odlično, jer se u startu ne očekuje ništa.
Takva vrsta pohvale, ipak, može prijati samo očevima koji se decom bave radi pokazivanja, onda kada ih neko gleda i samo kada im se baš hoće. Ako odgajanje dece ne doživljavaju kao uobičajeni deo svoje svakodnevice, već kao zabavu koju sebi priušte kada su raspoloženi, tada će im zaista prijati kada ih obilato hvale za to.
Zar se zaista od mene ne očekuje više?
Međutim, mnogi iskreno zainteresovani i angažovani očevi ovakvo obasipanje pohvalama za igranje sa decom ili za kuvanje (za nešto što majke svakodnevno rade) doživljavaju bolno. „Zašto dobijam pohvale kao da sam uradio neko herojsko delo samo zato što sam svoje dete odveo u park? Zar se zaista od mene ne očekuje više? Zar je stvarno takvo mišljenje o očevima?“
Dobijali pohvale ili ne, za decu je neizmerno značajno da vreme provode i sa tatom. Tata ima toliko toga da nauči dete, toliko mnogo svog specifičnog iskustva i svog jedinstvenog pogleda na svet da mu prenese, a sve to ne može da nadoknadi mama (isto kao što ni mamu ne može da nadomesti tata). Vreme svakako prolazi i ono što propustimo sa svojim detetom nikada više ne možemo nadoknaditi.
