Da dete pronađe mir pomaže mu fizička aktivnost. Pokret je prvi jezik kojim dete upoznaje svet. Kroz guranje, skakanje, vuču i nošenje, ono ne samo da istražuje okolinu, već gradi unutrašnju ravnotežu. Dok mi, kao odrasli, pokret često doživljavamo kao fizičku aktivnost ili igru, dečji organizam u svakom pokretu pronalazi način da se smiri, sredi misli i povrati osećaj kontrole.
U stručnoj terminologiji, ova vrsta aktivnosti poznata je kao „heavy work“. Aktivnosti koje angažuju mišiće, zglobove i duboke slojeve tela. To su pokreti koji pružaju otpor, bilo kroz guranje, povlačenje, nošenje ili skakanje. Upravo taj osećaj otpora aktivira jedan poseban sistem u telu – proprioceptivni sistem.
Tajni saveznik smirenosti – proprioceptivni sistem
Proprioceptivni sistem deluje kao unutrašnji senzor koji mozgu šalje poruke o tome gde se telo nalazi u prostoru, koliko snage treba upotrebiti i kako da održi ravnotežu. Kada dete gura nešto teško, skače ili vuče, ovaj sistem šalje mozgu signal: „Ja znam gde sam i šta radim“. Taj osećaj stabilnosti i kontrole prirodno dovodi do smirivanja nervnog sistema. Zato se kaže da je proprioceptivni sistem „univerzalni regulator“. On pomaže detetu da se spusti kada je previše uzbuđeno, ali i da se pokrene kada je umorno ili nezainteresovano. Kroz pokret, dete nesvesno podešava svoj nervni sistem, kao što dirigent usklađuje orkestar.
Snaga pokreta – Zašto pokret smiruje
Savremeni način života često smanjuje prirodne prilike za pokret. Deca više sede, više su ispred ekrana, a manje u kontaktu sa prostorom i otporom. Međutim, mozak deteta je stvoren za kretanje. Kada mu pružimo priliku da vuče, gura, nosi, skače ili se penje, ono dobija priliv dubokih senzornih informacija koje mu pomažu da organizuje i svoje misli, emocije i pažnju. To objašnjava zašto deca posle vožnje bicikla, igre na ljuljašci ili skakanja po travi često deluju smirenije i raspoloženije. To je zato što je njihovo telo je „proradilo“ sve što je mozak nosio.
Da dete pronađe mir – Svakodnevni pokreti koji leče
Pokret koji reguliše ne mora biti složen niti zahtevati posebnu opremu. Ponekad je dovoljno da dete pomogne oko kućnih poslova. Da dete ponese malu korpu sa vešom, gurne stolicu, zamesi testo, gura kolica ili se igra vuče užeta u dvorištu. U vrtiću, vaspitač može da uvede kratke aktivnosti koje uključuju guranje igrački, mini skokove ili nošenje knjiga između prostorija…
Važno je da se ovakvi pokreti uvode kao deo dnevne rutine. — ujutru pre odlaska u vrtić, po povratku kući. Takođe i u večernjim satima, kako bi telo lakše ušlo u stanje odmora. Kada se pokreti ponove u ritmu, telo ih prepoznaje kao siguran način da se povrati mir.
Pokret kao put ka samoregulaciji
Deca koja se lako uznemire, imaju teškoće sa koncentracijom ili reaguju burno na promene, često instinktivno traže proprioceptivni unos. Takva deca se ljuljaju, skaču, guraju, trče bez cilja. Umesto da to vidimo kao „višak energije“, možemo prepoznati da je to njihov način da se regulišu. Uz podršku odraslih, ova prirodna potreba za kretanjem može da postane svestran alat za smirivanje, fokusiranje i razvoj samopouzdanja.
Pokret nije samo igra; on je način da dete povrati osećaj integriteta. To je način da telo i um ponovo rade u istom ritmu.
Telo kao saveznik
Kada sledeći put vidite dete koje želi da se penje, gura, vuče ili nosi nešto što vi mislite da je teško, setite se da ono time ne ispoljava nemir, već gradi svoju unutrašnju stabilnost. Kroz pokret, ono uči da upravlja svojim telom, a time i svojim emocijama. U vremenu kada je sve više dece izloženo preteranim stimulusima, upravo povratak telu, otporu i ritmu može biti najjednostavniji i najmoćniji put ka miru.
