Šta ometa razvoj i dečiju igru? Dete voli da se igra, igra je najvažnija aktivnost predškolskog deteta. Da li to svi roditelji znaju? Ako to roditelji znaju, onda nešto nije na dobrom mestu. Istraživanja pokazuju, a i iskustva u predškolskim ustanovama, da se deca sve manje umeju zaigrati, učestvovati u igri na osmišljen način, da više vole da koriste telefon umesto da se igraju sa svojim vršnjacima.
Šta ometa razvoj i dečiju igru?
O čemu se zapravo radi, kakva je to pojava? Za igru se kaže da je za decu jednako vredna i važna koliko i samo disanje, dakle, nema zamenu. Kako smo onda došli u situaciji koju smo gore opisali?
Ko dobro poznaje dete lako će razumeti koliko je detetu važna igra, jer dete, kada god ima priliku, ono će posegnuti za igračkama i započeti igru. U ovom slučaju igračka može biti bilo šta: realni predmeti, otpadni predmeti i materijali, prirodni materijali koje smo sabrali u šetnjama i na putovanjima, ne samo zvanične igračke.
Dete uči ono što živi. Šta dete, u proseku, živi u ovom periodu? Navešćemo, iz iskustva, samo neke pojave za koje znamo da ometaju dete, dečji razvoj i dečiju igru. Dete posle vrtića ide na dodatne aktivnosti: ples, sport, jezik, razne „kefalice“, igraonice.
Često smo brižni oko toga da dete dobije najbolje uslove za učenje, da se pripremi za školu, da nauči ovo, da nauči ono… Kada pogledamo u jedan prosečan dečiji dan vidimo da je u tom danu dete izloženo mnogim sadržajima, da je najmanje u prilici da se druži, igra, biva u svojoj porodici gde može da sve što je toga dana doživelo na miru da iskaže, da integriše, da uobliči svoje dnevne doživljaje.
Dete to čini tako što se igra – slobodno, neometano, podsticano. Detetu to treba. Ako bismo dugo udisali, bez prilike da izdišemo, nastupio bi ozbiljan problem. Isto je i sa detetom koje je uronjeno u spoljašnji svet. Ono neprestano prima, doživljava, saznaje, uči u svim situacijama.
Igra je za dete jedinstvena prilika da sve te utiske, sve uneto, obradi, transformiše na način da ga razume, da ima za njega smisla. Dakle, igra kao potreba, kao neophodnost, kao način srećnog detinjstva. Zato je sa nama uvek jasna misao – važno je da se deca „samo“ igraju, ako to rade na pravi način onda dovoljno uče, saznaju, otkrivaju, razvijau se, biva srećna deca.
Posebno ističemo igre koje nazivamo “rizične igre”
Da li je u ovom vremenu roditelju blisko slediti misao, koja je do skora bila jedna od mudrih vaspitnih smernica – „ i pad je let” ili “padajući dete nauči da hoda”. Ponekad nam se čini da su ova uverenja ili zaboravljena ili zastrašujuća.
A šta stoji iza tog opredeljenja da se detetu dopusti da isproba i nešto opasno, rizično, da savladava i istražuje više do uobičajenoga? Dozvoliti detetu da rizikuje, da ovladava svojim telom već na najranijem uzrastu. Dugoročno doprinosi detetovoj samostalnosti, spretnosti i osećaju samopoštovanja.
Na ovaj način deca uče da procenjuju rizik, opasnost, što ih priprema za izazove u drugim sferama života. Dobro poznavanje rizika može im biti od direktne koristi u situacijama kada kasnije u životu nema odraslih koji nadziru situaciju.
Tolerancija na frustraciju, jedan od velikih oslonaca u odrastanju
Deca koja su mogla slobodno da istražuju svoju sredinu od najranijeg uzrasta, ne samo da su upoznala mogućnosti svoga tela i sama postavila granice svog istraživanja, na osnovu ličnih odmerenih pokušaja i pogrešaka, ona su razvila i toleranciju na frustraciju, jedan od velikih oslonaca u odrastanju.
Igra sa rizicima može se odrediti kao deci interesantna i uzbudljiva aktivnost koja uključuje rizik od fizičke povrede. I igra koja omogućuje prilike da se testiraju i uče granice kao i da se uči o riziku od povrede (Sandseter 2007).
Mnogo argumenata da se roditelji odvaže, da ponovo savladaju osećaj i grade odnos poverenja spram svoje dece.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @fraktali_iskon
