Hvale se neke tate: Sa tatom se lepo ponaša a sa mamom pravi haos! Zašto je to tako? Kako se dete oseća kada uspe da „izmanipuliše roditelja“?
Kažu neke tate i hvale se da su deca sa njima mirna
Hvale se neke tate kako deca u njihovom prisustvu ne plaču, ne pokušavaju da iznude beskrajno nošenje. Ni novu igračku, ni čokoladicu pre ručka. U tatinom prisustvu deca se lepo igraju sa njim ili sama, i nikad ne prave dramu. Lepo posklanjaju za sobom. Ne bacaju stvari, ne bacaju se po podu. Kad mama dođe, kažu tate, nastaje haos. Kako vide mamu, odmah udaraju u plač.
Sa tatom se lepo ponaša a sa mamom pravi haos
Ovo ponašanje deteta se često tumači popustljivošću majki. Deca znaju da tata neće reagovati na plakanje i ni ne pokušavaju. Znaju da im tata neće kupiti čokoladicu, niti će im beskrajno dugo objašnjavati zašto ne može sada čokoladica. Niti će pokušavati da ih „podmite“ nečim drugim, ni da im skrenu misli. Jednostavno će reći: „Ne“ i tu će biti kraj. Tate gledaju s visine na mame kada uvide ovakav obrazac. Oni veruju da to rade bolje od mame i žele da mami daju savet kako da i one budu tako dobre i vešte.
Tate rade baš onako kako treba, ali i mame takođe
Ne bih rekla da tate to rade bolje. Rekla bih da tate rade baš onako kako treba, ali i mame takođe. Meni se dopada jedno drugačije objašnjenje ove pojave.
Mame su luka bezuslovnog prihvatanja, bezuslovne ljubavi, bezuslovne tolerancije. Tako dete doživljava mamu. Tatina ljubav je ista takva, ali njegovo spoljašnje ponašanje nije i za dete tata je stroža disciplina. Pred tatom se dete trudi da se „pokaže“, da ga zadivi, da tata bude ponosan. Pred mamom zna da ne mora. Pred mamom može da bude „pekmez“, može da traži šta god hoće na način na koji hoće. Sada generalizujem, govorim uopšteno. Nije, naravno, kod svakog roditeljskog para tako.
Detetu su potrebni i mama i tata
Jedan od razloga je i ovaj. Detetu treba tata da ga uči samokontroli, da ga uči ograničenjima. Da ga, voleći ga i držeći ga bezbedno u naručju, priprema za spoljni svet. Mama mu treba da nauči da bezuslovno voli sebe. Da zna da je dobar i vredan kako god da se ponaša. Mi usvajamo ponašanje roditelja prema nama i ono vremenom postaje naše ponašanje i razmišljanje o samima sebi. Uz mamu i tatu dete uči da, ma šta da mu se u životu dogodi, da ima unutrašnju bezuslovnu samopodršku. Ali i snagu da sebe gura napred i da od sebe očekuje bolje i više.
Posle divnog i zabavnog celodnevnog igranja sa tatom, kada dođe mama dete ima potrebu da se prepusti svojim suzdržavanim osećanjima. Plakanju, ljutnji, koji su se možda nagomilali tokom dana, da da sebi oduška. Isto kao što i mi odrasli volimo da budemo lepo doterani i obučeni, ali i da se skinemo u pidžamu kada dođemo kući. Otprilike tako. Samo što su ovde „kuća“ i mama i tata, svako na svoj način.
Kako se deci postavljaju granice?
U pubertetu se ponavlja slična situacija. Dete češće ispoljava ljutnju i grubo ponašanje prema majci, jer se ne plaši kazne. Možda je na ovom primeru puberteta lakše objasniti zašto majke treba da uvedu granicu, ali ne previše čvrstu. Tatina granica je najčešće sasvim dovoljno čvrsta. A mamina treba da bude onoliko daleko koliko to njoj odgovara. Mama koja oseća da je dete vređa, treba da podvuče crtu na tom mestu. Da kaže, ljubazno ali odlučno: „Ovako ne možeš sa mnom razgovarati, to je uvredljivo.“ Mame mogu da uče od tata kako se postavljaju granice kada osete da su potrebne. Ako ne osećaju da treba da ih postave tamo gde bi tata postavio svoje, ne moraju. Dete će biti sasvim ok dokle god se roditelji vole i međusobno kompenzuju. Dokle god im je poznat pojam granice, svejedno da li dolazi od mame ili od tate, ili oboje.
Kako se dete oseća kada uspe da izmanipuliše roditelja?
Isto kao i u ranom detinjstvu, i u pubertetu dete ima potrebu za granicom. Da zna da će ga neko sprečiti da uradi sve što može da uradi, da ima nekog jačeg od sebe da pazi na njega. Iako u trenutku kada shvati da može da izmanipuliše roditelja dete oseća ponos, veoma je neprijatno osećanje za dete kada zna da roditelj nije dovoljno moćan da ga spreči.
Dete testira granice?
Psiholozi misle na to kada kažu da dete „testira granice“. Zar i nama odraslima ne bi bilo fantastično kada bismo znali da imamo nekoga ko će nas sprečiti da uradimo nešto pogubno za nas? Ko će nas usmeravati bez obzira na naš bunt i ko neće odustajati. Koga ne možemo da „farbamo“ da smo previše umorni, da odemo na trening, da smo „zaslužili“ treće parče torte. Da smo previše ljubazni da odbijemo da sednemo u kola sa pijanim vozačem? Mama i tata mogu da se usklade savršeno, svako sa svojim uverenjima i ponašanjima, to hoću da kažem.
