Još uvek postoji tata koji je autoritet, bez bliskosti sa detetom. Danas se više očekuje od očeva kada je angažovanost oko dece u pitanju.
Tata koji je autoritet
Koliko vremena provode očevi sami sa detetom, kako provode zajedničko vreme, koja je njihova uloga u vaspitanju dece? Ranije je otac bio taj koji je radio, najčešće oko zemlje i stoke ili u nekom preduzeću, kako bi prehranio porodicu, dok je majka bila ta koja je provodila najveći deo vremena sa decom. Otac je bio autoritet, neko ko primenjuje kaznu, i kod dece je izazivao strahopoštovanje. Iz proste činjenice da sa decom nije bio toliko blizak kao majka, njemu je bilo mnogo lakše da kod njih zadrži osećanje strahopoštovanja.
Strahopoštovanje je suprotnost bliskosti
Strahopoštovanje osećamo prema osobama kojima se divimo i od čijeg mišljenja strepimo. Dok bliskost podrazumeva bezuslovnu ljubav, gde možemo da budemo ono što jesmo i da druga osoba može da pred nama bude ono što jeste, da slobodno pokaže svoje slabosti. U bliskosti postoji poštovanje, ali ne i strahopoštovanje.Danas se od oca očekuje da sa decom bude blizak, da otvoreno razgovara sa njima (ne samo da daje savete sa bezbedne pozicije mudrijeg), da im priča o svojim poteškoćama i loše razrešenim problemima, o greškama koje je pravio. Vrednosti su se promenile.
Neizražavanje osećanja, hladnokrvnost, stroga proračunatost u poslovnim krugovima, izbegavanje da se kaže „Izvinite“, da se prizna greška i, uopšte, održavanje socijalne maske nedodirljivosti i nepogrešivosti, naročito u bliskim odnosima kao što je roditeljstvo, više nije poželjno.
Kvalitet zajednički provedenog vremena
Psiholozi, savetnici i pedagozi danas pitaju očeve koliko vremena provode sami sa detetom, kako provode zajedničko vreme, koja je njihova uloga u vaspitanju dece.
Pitaju ih: „Dobro, osim što donosite novac u kuću i razvozite decu na treninge i u školu, šta još radite? Koji je vaš doprinos njihovom vaspitanju?“ Mnogi očevi ne umeju da se snađu sa tim novim zahtevima. Nemaju model za to. Oni gledaju svoje očeve i očeve svojih očeva, koji su bili distancirani i koji su uvek zadržavali auru misterije i strahopoštovanja, i ne osećaju se dobro u toj novoj ulozi koja se od njih očekuje. Kako da pričaju sa decom o tome da su i sami osećali stid i da ga i sada povremeno osećaju, ili da su bili nesigurni u svoj izgled kada su bili u njihovim godinama. Kako da o tome pričaju kada su naučeni da se o tome ne razgovara, da se o tome ni ne razmišlja. Takve stvari ne priznaješ ni sebi ni drugima. Potiskuješ ih. Racionalizuješ ih. Objašnjavaš ih tuđim greškama. Nije tvoja greška, nečija drugo je. Brinu se da li će ispasti slabići u svojim očima i u očima svoje dece ako o takvim stvarima budu pričali.
Knjige kupuju mame?
Mnogo češće se govori o novim ulogama i mnogo većim zahtevima koji se danas postavljaju pred majke (u odnosu na ranija vremena). Majke danas treba i da rade van kuće, jednako koliko i očevi, a još uvek se podrazumeva da su prvenstveno one odgovorne za održavanje kuće i brigu o deci. Međutim, o ovoj promeni koja se traži od očeva malo se govori i malo im se saveta daje. Sjajne knjige iz oblasti popularne psihologije koje govore o bliskosti, snazi u ranjivosti, hrabrosti da se priča o svojim strahovima i slabostima i koje daju veliko ohrabrenje da se pođe u tom pravcu – te knjige kupuju gotovo isključivo žene.
Reci problem-ja ću da ga rešim…
Očevi, kao i većina muškaraca, naučena je da kada im se neko obrati sa problemom, on njih se očekuje da ponude rešenje. (Ovo je inače i veoma čest nesporazum u muško-ženskim odnosima. Žena, kada se požali na problem na poslu, uglavnom želi da je muškarac sasluša, da joj kaže kako je uradila odlično i nije zaslužila takvu nepravdu. Ona želi emotivnu podršku. Muškarac, s druge strane, smatra da treba da da neko rešenje, čim mu se obratila za pomoć. Njegov odgovor je tada nešto kao: ’Zapreti joj tim-i-tim, reci joj da ako još jednom tako nešto uradi, da ćeš…’. Nakon takvog razgovora oboje ostaju nezadovoljni i frustrirani. Žena jer nije dobila nikakvu emotivnu podršku i još je njegovu primedbu shvatila kao napad na nju – da ne ume da se brani, da je otirač, a on jer je najiskrenije rekao onako kako bi on uradio, ono što bi zaista bilo pravo i trajno razrešenje te situacije, da se uopšte tražilo rešenje.)
Slično je i sa decom
Slično se dešava i u razgovorima očeva sa decom. Kada se, recimo, ćerka požali ocu da joj je drugarica rekla da je ružna, ona ne očekuje da joj se kaže kako treba da uzvrati drugarici. To što je drugarica uradila za nju nije toliko važno. Mnogo joj je važnije da je razuveri da nije zaista ružna. Ista vrsta nesporazuma.
Očevi, s jedne strane, gledajući svoje očeve i dedove, osećaju da svoj deo zadatka ispunjavaju mnogo bolje. A opet, sa svih strana im stiže poruka da ne rade dovoljno sa decom, da ne umeju da razgovaraju sa njima, da se deca i dalje prvenstveno obraćaju majci.
Očeve ne treba mnogo da brine ako zaista ne osećaju da mogu da postignu taj zadatak, da sa decom razgovaraju o njihovi emotivnim problemima na način na koji to radi majka. Mnogo je važnije da shvate koliko je detetu bitan takav vid razgovora i da ga ohrabruju da razgovara sa onim sa kim mu najviše prija. To može da bude majka, tetka, baka, deka, ujak ili neka druga odrasla osoba od poverenja. Ne možemo u svemu biti dobri i uspešni, niko nije. Zato je važno da dete ohrabrujemo da stvara svoju porodicu prijatelja i podrške. Nijedna odrasla osoba nije u svemu toliko dobra da detetu može da zameni podršku šire porodice i svih drugih odraslih ljudi. Zato se kaže da je potrebno selo da bi se odgajalo dete.
Otac je važan detetu
Otac, ima mnogo toga što može da pruži detetu, a u čemu majka verovatno nije toliko dobra Svakodnevne životne veštine, rukovanje raznim alatkama i oruđem, popravke. To uglavnom decu uče očevi i to može da bude odličan teren na kome se dete i otac mogu povezati. Naposletku, to što otac ne ume da pruži emotivnu podršku kao mama, ne mora nužno da bude loše. Jedan od važnih alata u našoj kutiji sa alatima za borbu protiv problema u životu jeste i sposobnost da nešto što nije mnogo važno potisnemo. Da o tome ne razmišljamo previše, da ne analiziramo previše. Da naučimo da podviknemo na nekoga kada treba i da ponekad umemo da srčano optužimo druge ljude, a ne samo sebe, onda kada zaista jesu oni krivi.
