Kad se dete više obraduje tati, mama se pita…
Mame se više bave decom u prvim godinama, pa su začuđene kad se dete više obraduje tati
Dok je dete veoma malo, mama je uglavnom ta koja brine o njemu veći deo dana. Dok je tata na poslu, mama pazi na dete, vodi računa da su zadovoljene sve njegove potrebe, da je nahranjeno, okupano, presvučeno, da je popilo lek na vreme, da je izašlo malo napolje na svež vazduh, da ide na spavanje na vreme.
A onda tu je i psihički razvoj deteta: da je dobilo dovoljno igre, zabave, pesmica, bajki, priča, stimulacije kako bi intelektualno napredovalo i kako bi bilo srećno. Sve to mama poradi dok se tata ne vrati sa posla. I još vodi računa da dete nauči da Ne znači Ne, da se ovo ne sme i ono ne sme, da ga pravilno vaspita. I još da skuva ručak, očisti pod i još svašta.
Kada se tata pojavi!
Kada se tata vrati sa posla, i dete, koje je dotle možda bilo svo „kenjkavo“ i neraspoloženo, odjednom se ozari i potrči tati u susret. I tata i dete se malo igraju i bude im lepo. Tada mama može da odeti tugu i da na trenutak zavidi tati zbog pažnje i ljubavi sa kojom ga dete gleda. Da pomisli kako je ona detetu babaroga, neko ko uvodi pravila i grdi, i kažnjava, a tata je neko ko je zabavan i ko se jedva čeka. Ko samo dođe kad je sve potaman i sređeno, i pokupi kajmak. On dobija zabavno i radosno dete, a mama dobija uplakano i mrzovoljno.
Naravno, ovo je samo trenutni doživljaj. Dete se obradovalo tati jer ga nije videlo taj dan. Isto tako bi se obradovalo mami da je tog prepodneva bila odsutna. A kada smo neko ko zavodi pravila, normalno je da nećemo biti uvek popularni. Ali to ne znači da nas dete ne voli ili ne poštuje. Naprotiv. Posao roditelja i nije da dete bude uvek srećno, već da nauči važne stvari u životu, kako bi sutra samo sebe umelo da učini srećnim. Kako kaže jedna mama koja je pisala o kineskom načinu roditeljstva, koji je veoma strog: „Nije moj posao da se ja svom detetu dopadnem“.
Mama treba da se odmara – kada god može!
Važno je da mame misle i na svoje potrebe. Kada smo umorni samopouzdanje nam opada i tada nas mnoge inače nebitne sitnice povređuju mnogo više. Tada je lako da se osetimo nevoljenima, da se deprimiramo bez nekog ozbiljnog razloga. A više od poslova i obaveza iscrpljuje osećaj da radimo nešto što ne moramo da radimo ili za šta nam niko ne odaje priznanje.
Zato je važno da tražimo i prihvatamo pomoć, da pravimo mesta za sebe i svoje vreme. Da mnoge stvari mogu da se urade tako da budu „dovoljno dobre“, ali ne najbolje, i kad je u pitanju vođenje računa o kući i kada je u pitanju vaspitanje dece. A da mnoge stvari i ne moraju biti urađene i nikome ništa neće biti.
Zamolite mamu, svekrvu ili nekog drugog da vam skuva ručak ili pospremi stan. Tako lepo, recite im: „Potrebna mi je Vaša pomoć. Konkretno, mnogo bi mi značilo kada biste mi kuvali ručak u narednom periodu.“ Ljudi su uglavnom voljni da pomognu. Još ako imate sreće pa se i sami nude… Ovde je jedino važno da vi sa sobom budete načisto šta želite. Želite pomoć oko ručka, ali vam ne prija da provodite čitav dan zajedno. Ljubazno to i recite i toga se držite. Vi ste zahvalni za ručak, a to ne podrazumeva da treba da se pomirite sa nadgledanjem i ocenjivanjem načina na koji roditeljujete (kako hranite bebu i slično). Vi ste ti koji ljubazno, ali odlučno postavljate granice.
