Kad se mama nervira oko nereda, prljavih sudova… Kad imaš malu decu, zaboravi na sređen stan. Oko toga se ne treba nervirati – zašto ovaj savet ne pomaže?
Šta kad se mama nervira oko nereda?
Mamama koje imaju malu decu ljudi oko njih često daju savete kako da sebi što više olakšaju taj težak period prilagođavanja na novonastalu situaciju i nove zahteve koji se pred njih postavljaju. Ljudi koji ih vole, sasvim dobronamerno, govore im, na primer, da sada nije vreme da misle na izgled kuće i na nered u kući, da je normalno da kuća bude u haosu jer imaju malu bebu. Govore joj da se opusti, smiri, da ostavi prljave sudove i legne da spava kad beba spava.
Ali, kao što je to neko pametno rekao: „U istoriji smirivanja, niko se nikada nije smirio zato što mu je neko rekao da se smiri.“
Takvi saveti uznemiravaju još više?
Ako je ta mama koja je dobila takav savet barem malo slična meni, onda sam sigurna da su je takvi saveti samo još više uznemirili. Prvo, zato što nije dobila saosećanje i razumevanje od ljudi kojima se požalila (jer da jeste, da su je razumeli, ne bi joj tako nešto savetovali), a drugo, jer je dobila savet koji je beskoristan. Ja sam od onih žena koje vole da uveče srede kuhinju da bude čista jer mnogo ne vole kada ujutru ustanu i prvo treba da operu hrpu sudova da bi došle do džezve za kafu. Mama koja može da zaboravi na nered neće ni tražiti savet. Mama koja može da spava svaki put kad beba spava ni nema problem i njoj ni ne treba pomoć. A mama koja traži savet kako da se bolje organizuje očigledno ne može da „spava kad beba spava“ i da „pusti sudove, to nije važno, i ode u krevet“, pa joj takav savet ne znači mnogo.
Jedno iskustvo psihoterapeuta
Jedna terapeutkinja u svojoj knjizi je pisala kako je držala usisivač ispred vrata tokom čitave prve dve godine deteta, i kada bi neko nenajavljen došao, ona bi uzviknula: „Upravo sam krenula da spremam, pa je malo nered u kući.“ To je jedan sladak i dobar trik. Međutim, takav savet je koristan samo ako je mami problem „šta će svet da kaže“. Meni nije bio problem šta će drugi ljudi misliti ili reći, već to što ja ne volim da mi je stan u velikom neredu (mali nered mi je prihvatljiv) i kuhinja prljava. Nisam opsesivno kompulzivna, nisam ni prezahtevna, već samo, eto, to ne volim.
Kada imate malu decu – nered je normalan!
Ali imam dve bebe koje imaju četrnaest meseci, koji uče da hodaju i koji uče da se samostalno hrane. To znači da čim otvorim orman neko se od njih dvoje provuče pored mojih nogu i u sekundi izvuče sve što stoji na prve dve police, koliko može da dohvati. Kompjuter ostavljen tako da neki kabel viri sa stola leti dole na pod u roku od nekoliko minuta. Obrok se uvek završava tanjirićem punim nečeg razmazivog na podu. Ako kinu i pri tome poprskaju zid, to je uvek kada jednu nešto intenzivne zelene boje, tako da ostanu fleke. Kako kažu, potreban je minut da se napravi haos i daleko više vremena da se napravi red, jer haosu nije važno gde šta stoji, a za red jeste. Hoću da kažem da, ako niste od onih mama koje su uspele da se potpuno opuste i ne razmišljaju o neredu, imaćete veliki izazov. Ja nisam od tih mama koje mogu da zaista zaborave na nered. Nisam čak ni sigurna da se ta sposobnost da se isključe od spoljašnjih sadržaja u potpunosti može naučiti.
Svako ima svoj sistem organizacije…
Meni, dakle, to smeta. Želim da uveče pospremim sve i tek tada odem na spavanje. Želim da pola sata pre spavanja čitam neku lepu knjigu. Želim da mi kosa nije uvek u neredu i čarape rasparene samo zato što imam dve male bebe. Za moj duševni mir važno mi je da su sudovi ujutru čisti, da čitam lepu knjigu pred spavanje i da sam lepa i lepo obučena kada krećem na posao. Kad sam sebi lepa, ja sam onda mnogo hrabrija i odlučnija. Ne mogu to promeniti, pa da mi ne bude do toga stalo. Zato mi i ne trebaju saveti koji govore da ne budem takva kakva jesam i da ne mislim na način na koji mislim. Trebaju mi saveti koji deluju u okviru mog načina razmišljanja i u okviru mojih želja i potreba. To sam ja. Neka druga mama možda ima drugačije potrebe i jednako je važno da ih sebi prizna i da ih se drži.
Raspord i prioriteti
Kada znam šta mi je zaista važno, tada i vreme raspoređujem u skladu sa tim. Ako mi je potrebno bar pola sata da se ujutru obučem, našminkam i očešljam kosu, tada znam da moram ustati ranije. To je, dakle, nešto što stavljam u raspored i oko čega više nema diskusije. Iz toga sledi da uveče treba da legnem ranije. Za spremanje stana i kuhinje više ne mogu sebi dozvoliti sat vremena, nego imam svega dvadesetak minuta. Zanimljiva stvar se tada dešava, kada znam da imam svega pola sata ili dvadesetak minuta da pospremam stan i kuhinju. Moji prioriteti u tom spremanju počinju da se menjaju. Kada znam da imam svega dvadeset minuta, neću provesti pola tog vremena brišući ploču na šporetu. Uradiću to mnogo brže. Sve ću uraditi mnogo brže. Neću uzeti da zalivam sada cveće, iako sam se setila da ga nisam zalila, jer imam samo dvadeset minuta. Neću preterano pedantno ređati odeću u orman. Neću još mnogo stvari raditi koje bih inače radila kada ne bih sebi ograničila vreme.
Moj recept
Nije mi pomoglo kada su mi ljudi govorili da se „opustim, da ne mora sve biti čisto“. Međutim, kada sam sama uzela u obzir svoje prioritete i uvažila ono što je meni bitno, bez obzira na savete i mišljenja drugih, tada sam opet stigla do istog ishoda – da legnem da spavam iako kuhinja nije baš najčistija i stan najuredniji. Sve što mi je važno bilo je urađeno dovoljno dobro! Moj recept za mame koje bi da stignu sve – to je izvodljivo! Apsolutno je izvodljivo, jer da nije, ne bi u vama postojala istinska želja za tim. Mi žarko želimo samo ono što osećamo da je moguće i ostvarivo. I kada počnete da uvažavate svoje prioritete, ne osuđujete ih i ne odričete ih se, tada ćete naći način kako da to sve postignete. Neće vam trebati više da to bude savršeno, nego dovoljno dobro. Dovoljno dobro je sasvim u redu
