Kakav je uticaj postporođajne depresije na majku, bebu i oca? Postpartalna depresija je najčešći oblik pogoršanja u psihičkom funkcionisanju koji može da pogodi porodilju.
Nalazi 59 razmotrenih longitudinalnih studija širom sveta sugerišu da čak 13% porodilja iskusi simptome postporođajne depresije. I to u prvih 12 nedelja nakon porođaja. Od njih, čak 70% živi sa ovim simptomima preko godinu dana. Ova brojka svakako nije zanemarljiva. Žene koje su imale postporođajnu depresiju, u narednih 5 godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Ono što takođe zabrinjava je i podatak da su njihova deca posebno vulnerabilna na raznorodne psihijatrijske simptome. Budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.
Glavne barijere u rešavanju problema postporođajne depresije
- Uprkos dobro poznatim posledicama koje ima po psihofizičko zdravlje majke, a i deteta, čini se da postporođajna depresija ipak prečesto ostaje neprepoznata i nelečena. Pregledom medicinske literature dolazi se do zaključka da glavna barijera u traženju stručne pomoći leži u nesposobnosti žena sa postporođajnom depresijom da osveste i interpretiraju svoje stanje u datom trenutku. Stoga, akcenat bi trebalo da bude na pojačanoj edukaciji ovih žena, a koja bi doprinela većem stepenu samorefleksije.
- Dodatna barijera koja se navodi vezuje se za nesposobnost porodice „novopečene“ mame da uvidi njeno stanje i izađe u susret njenim emotivnim, ali i praktičnim potrebama. Zato će transparentnije objašnjenje kliničke slike ovog fenomena biti od koristi, kako majkama, tako i široj rodbini. U nedostatku znanja, čitav porodični sistem ne uspeva da uvidi simptome depresije, već stanje majke očitava kao posledicu novonastalih okolnosti.
Uticaj postporođajne depresije
U prvom planu su depresivni simptomi majke. Međutim, takva majka ima negativnu percepciju ponašanja svog novorođenčeta (za nju je ono neizdrživo, bezobrazno, bahato, plače namerno). Tako literatura navodi brojne implikacije i po zdravlje i razvoj deteta. Takođe i po psihofizičko stanje supruga koji živi u ovakvoj atmosferi, a ne zna kako da pomogne. Obično, on je u ovoj priči „dežurni krivac“ za svekoliko majčino nesnalaženje. Zato je akcenat na majčinoj adaptaciji, uspostavljanju boljeg sistema vrednosti, osvešćivanju pogrešnih percepcija, uspostavljanju pozitivnog afekta i verbalizacije, kako sa detetom, tako i sa suprugom.
Uticaj postporođajne depresije na novorođenče
Autori navode razne implikacije majčine depresije po stanje novorođenčeta. Od nesigurnog vezivanja (Lyons-Ruth, Zoll, Connell, & Grunebaum, 1986), preko depresivnog afekta (Field, 1992; Radke-Yarrow, Nottelmann, Martinez, Fox, & Belmont, 1992), do bihejvioralnih problema i zastoja u kognitivnom razvoju (Murray & Cooper, 1997).
Fild navodi najučestalije smetnje koje pogađaju novorođenčad čije majke pate od postporođajne depresije: besciljno ponašanje (slično ADHD-u na starijem uzrastu), sniženi afekat nalik depresiji, neregularan/isprekidan san, veću aktivaciju moždanih talasa merenu EEG-om (što ukazuje na stanje razdraženosti i uznemirenosti deteta), više nivoe norepinefrina (hormona čija je primarna uloga uzbuđenje i koji se aktivira pri stresnim situacijama). Pored toga, što majčina depresija duže traje, to se nadalje kod dece razvijaju i smetnje u razvoju govora, a kasnije i problemi u ponašanju i učenju.
Uticaj postporođajne depresije na odnos majka i dete
Ono gde se simptomi postporođajne depresije najočiglednije reflektuju jeste kvalitet majčine emocionalne i bihejvioralne interakcije sa detetom. I to, u doba koje je najkritičnije za razvoj psihološke i emocionalne regulacije i za stvaranje bazičnog kapaciteta za ljudsko vezivanje (Campbell & Cohn, 1997; Radke-Yarrow, Cummings, Kuczynski, & Chapman, 1985). Žene koje pate od postporođajne depresije po pravilu imaju narušenu sposobnost da obezbede senzitivnu i predvidljivu negu za svoje odojče. Njihovo ponašanje varira od tužnog i pasivnog (tokom čega su inertne u izvršavanju majčinskih dužnosti i povlače se u sebe), do krajnje intruzivnog i bezosećajnog (kada pristupaju detetu grubo kao da je lutka, bacaju ga prilikom presvlačenja, viču na njega, itd.). Generalno rečeno, u afektivnom smislu, ovakva veza majka – dete je prilično osiromašena i dosta negativno obojena. Nije ni čudo, budući da žene tokom postporođajne depresije doživljavaju veoma negativne emocije – iritabilnost, izrazitu krivicu, osećaj neadekvatnosti, anksioznost, osećaj usisavanja sopstvenog bića (Weissman & Olfson, 1995; Weissman, Paykel, & Klerman, 1972). One ne umeju da izađu na kraj sa ovakvim emocionalnim promenama i svoja stanja neminovno projektuju na decu.
Uticaj postporođajne depresije na očeve/supružnike
Veoma malo istraživanja rađeno je na ovu temu. Ipak, Mejgan i saradnici (1999) su intervjuisali muževe čije su žene imale simptome postporođajne depresije i pronašli podatke da ne samo da ovi simptomi utiču na muževe, već i na odnos otac-dete. Muževi su konstantno zabrinuti za zdravlje svojih žena. Konfuzni su oko kliničke slike postporođajne depresije, frustrirani zbog nesposobnosti da ženama olakšaju ove depresivne simptome i u strepnji od neizvesne budućnosti. Oni dalje izveštavaju kako su morali napraviti korenite promene u svom stilu življenja kako bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. U studiji Milgroma i MekLauda (1996) muževi su rekli da osećaju veoma visok nivo stresa vezanog za bračni život, kao i veliku zabrinutost za razvoj svog deteta. Ovi nalazi sugerišu potrebu za obuhvatnim tretmanom, koji bi pored majčinih depresivnih simptoma trebalo da uključi i intervencije usmerene ka emocionalnoj regulaciji i razvoju veština kod deteta, kao i rad na celovitom porodičnom sistemu.
