Kako prepoznati postporođajnu depresiju? Kako znati kada je u pitanjuočekivana promena raspoloženja nakon porođaja, a ne postporođajna depresija? Kako izgleda postporođajna depresija? Ko je najviše pogođen njome? Kako pomoći?
Ko je u većem riziku da oboli od postporođajne depresije?
Očekivanja koja imamo o tome kako će period prilagođavanja života sa bebom izgledati mogu biti dosta različita od onoga što nas zaista čeka kada beba stigne. Ova razlika može da bude velika, posebno ako je u pitanju prva beba. Period trudnoće i period boravka u bolnici nakon porođaja ne mogu da nas pripreme na ono što nas čeka kada dođemo kući. Kada dođemo kući očekuje nas brzo i intenzivno učenje novih veština. Kako se vodi računa o bebi, i sve to pod snažnim emocionalnim pritiskom. Jer nije nam otvorena opcija da odustanemo ili da pravimo ozbiljne greške dok ne naučimo.
Promene u životu žene
Pored učenja veštine brinjenja o bebi, potrebno je da naučimo kako da razgovaramo sa partnerom. Sa kojim smo dotle možda imali samo bezbrižne lagane ljubavne razgovore. Da naučimo kako da razgovaramo na ozbiljne teme i kako da razrešimo situacije kada se oko nečega važnog u vezi sa detetom ne slažemo. Kako da iskažemo neslaganje na način koji nije poguban za dalju komunikaciju. Kako da odreagujemo ako partner ne ume da svoje stavove iskaže na takav način.
Zatim treba da naučimo kako da psihološki opstanemo kada smo fizički iscrpljeni. Neispavani i umorni, a nema izgleda da ćemo se u neko dogledno vreme naspavati. Za većinu naših dosadašnjih rituala koji su predstavljali našu oazu mira tokom dana više nemamo vremena. Ljudi čije nam je društvo prijalo i vraćalo snagu – za njih takođe nećemo imati vremena.
Kako da sačuvamo optimizam i dobru volju u tim situacijama?
Na koje svoje unutrašnje snage da se oslanjamo? A koje nove snage je neophodno da steknemo? Ako će naša majka (ili svekrva) biti tu da nam pomognu oko bebe, tu je možda i niz nerešenih sukoba koji će sada izaći na površinu. I zahtevati da se napokon reše.
Kako da prepoznamo postporođajnu depresiju – kako izgleda?
Sve gore navedene situacije, kojima valja pridodati i veliki uticaj hormona, doprinose da žena, nakon što iz porodilišta dođe kući, u narednim nedeljama oseti pesimizam, beznadežnost, ljutnju. Na sebe, na ljude oko sebe, na partnera, bebu (koja je gotovo uvek praćena osećanjem krivice). Ovakva raspoloženja su normalna i očekivana. Ovo stanje ne treba poistovetiti sa postporođajnom depresijom. Opisano stanje je, po intenzitetu osećanja, u okviru nečega što je žena već mnogo puta iskusila u stresnim situacijama. Međutim, ljudi bliski porodilji, koji su negde videli ili čuli kako izgleda postpartalna depresija, mogu biti veoma zabrinuti za porodilju i opterećivati je svojom brigom. Mogu joj, jer ne znaju šta sa svojim strahom, slati poruke da njene promene raspoloženja nisu normalne. I da strahuju da možda ni ona ni beba nisu bezbedne.
Kako prepoznati?
Iako nije uvek jasna razlika između ovog normalnog stanja prilagođavanja i postporođajne depresije, u načelu postporođajna depresija se očitava u intenzivnijim i zlokobnijim simptomima. Osoba koja pati povlači se od ljudi koje voli, udaljuje se od partnera, ne uspostavlja emocionalnu vezu sa novorođenom bebom. Ne uspeva da spava ili, pak, spava previše. Gubi apetit ili počinje da se prejeda. Promene raspoloženja postaju snažne i neobjašnjive (bez jasnih uzroka). Osećanja beznadežnosti i krivice, kajanja, pesimizma, bezvrednosti, intenzivno razmišljanje o smrti postaju preplavljujuća (ova osećanja i misli mogu se javiti, i javljaju se, povremeno kod većine ljudi, i same po sebi nisu znak depresije. Međutim, kod depresije ona postaju veoma snažna i onesposobljavajuća, i dugotrajnija.) Zatim intenzivne misli o samoubistvu, želja da se bol prekine na taj način, pokušaji samoubistva, pomisli da se naudi detetu, pomisli da život ni za samu osobu ni za dete nema više smisla ni vrednosti itd.
Ko je najviše pogođen njome?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, važno je naglasiti da od postporođajne depresije ne moraju patiti samo majke. Od nje može da pati i otac, kao i usvojitelji deteta. Dakle, s jedne strane to možemo protumačiti na način da uticaj hormona nije najvažniji i da je psihološka otpornost osobe presudna, a sa druge strane, obratno, ovaj podatak nas može podsetiti na to koliki je uticaj psihe na hormone u telu.
Ukoliko je osoba tokom života već patila od depresije (ne nužno postporođajne), to je značajan faktor rizika. Sa psihološke tačke gledišta, ta činjenica može da ukazuje na to da postoji obrazac razmišljanja kod te osobe koji doprinosi razvoju depresije. Primeri ovakvih obrazaca razmišljanja su: sklonost preuveličavanju značaja negativnih događaja u životu, a nipodaštavanje pozitivnih, prihvatanje sopstvene odgovornosti za negativne ishode, a pripisivanje srećnim spoljašnjim okolnostima kada je ishod pozitivan, potom zanemarivanje činjenice da se okolnosti vremenom menjaju („sada je loše, i zauvek će da ostane tako“) itd.
Kada je potrebna samo podrška?
Kada je u pitanju normalna („normalna“ u smislu „očekivana“) promena raspoloženja nakon porođaja, ženi nije potrebna posebna pomoć, osim ohrabrivanja i vraćanja nade. Rečenica: „Ovo će da prođe“, „Ovako teško biće još mesec, dva, a onda će postati lakše“ može mnogo da pomogne.
Pomoć psihoterapeuta, ni psihijatra, nije neophodna jer je u pitanju očekivan i zdrav period adaptacije na tako važnu ulogu. (Mnoge majke s pravom obeležavaju i slave prvih mesec dana života svoje bebe, ili napunjena tri meseca, jer to je zaista period izuzetno, izuzetno intenzivnog rasta i razvoja – za oboje, i majku i bebu.)
Kada je neophodna pomoć psihoterapeuta – postporođajna depresija?
Ukoliko je, pak, u pitanju postporođajna depresija, pomoć psihoterapeuta je neophodna, a verovatno i pomoć psihijatra, kako bi se osobi pomoglo da taj period podnese lakše i da on što pre prođe.
