Mame koje vole, ćute, trpe, razumeju, opraštaju, koje su snažne i hrabre ličnosti, koje mogu da nas inspirišu da ispravimo svoje slabosti.
Ko su mame koje vole, ćute, trpe, razumeju?
To su one mame koje ćute, koje trpe. Dozvole da im ljudi svašta kažu i nikad ne viču i ne bogaraju. Razumeju svakoga i svačiju muku. I sve ti opraštaju. Pitaju da li si jeo, da li ti je hladno, uvek brinu da ne nazebeš. To su one predobre majke zbog kojih uvek nekako imamo osećanje krivice.
Tihe mame koje samo daju
Kao da nikada ne možemo biti toliko dobri prema njima, kao što su one prema nama. Ni prema svojoj deci, kao što su one bile prema nama. Mislimo, kad bi se samo malo više zauzele za sebe… Kad bi podigle glas, viknule… Ali ne potcenjujte snagu tih tihih žena. Njihova snaga i ne leži u njihovom glasu. One ne viču ne zbog toga što ne umeju, nego zbog toga što znaju kakav je osećaj optužiti nevinog. Optužiti nekog jer ga možda nismo dobro razumeli. One znaju i da opraštaju drugima mnogo bolje nego sebi. Radije će prećutati nego viknuti, izgrditi, pa se posle kajati.
Mame koje opraštaju i ono što sebi ne opraštamo?
Možda tihe, trpeljive mame mirišu na krivicu i kajanje, ali to je zbog toga što nam one opraštaju ono što sebi ne opraštamo. One nas uporno vole i onda kada znamo da nismo vredni ljubavi. Lako je živeti sa sopstvenom izrečenom grubošću kada se taj drugi naljuti i grdi. Ali teško je kada nam, tako dosledno, tiho i tvrdoglavo, sve oprašta.
Tihe mame su i skromne?
Tihe mame ne smatraju da je njihova hrabrost nešto naročito. One će pohvaliti hrabrost glasnih, onih što se busaju. Ali zar prava hrabrost nije upravo to – nešto što se podrazumeva samo po sebi, nama sasvim prirodno i normalno, što ni ne primećujemo da imamo, oko čega se ne trudimo.
Njihova upornost i istrajnost u ljubavi je beskrajna
Tihe mame nikada ne odustaju. Od tebe. Od tvojih grubosti i bezobrazluka. Nikada ne kažu „E sad je dosta“. Njihova snaga nema granicu. Možeš to da zloupotrebiš, ako hoćeš, neće ona ništa reći. Razumeće i oprostiti. A ti ćeš posle trebati da živiš sa tim. I ako osećaš krivicu, nemoj kriviti nju. Krivi sebe. Ili još bolje, kupi joj cveće, poseti je, zahvali joj se što te voli bezuslovno, idi sa njom na kolače.
Ne sažaljevaj njenu stidljivost jer nije ona „mama žrtva“, ni blizu. Ona ima unutrašnju snagu i hrabrost o kojoj drugi mogu samo da sanjaju. I nagrni džemper kad te zamoli.
