Tepanje maloj deci je uvreženo u mnogim kulturama i porodicama. Maloj deci često tepaju pri obraćanju roditelji, bake, deke, rođaci i prijatelji roditelja. Zašto to nije dobra navika i zašto deci ne treba tepati? Šta umesto tepanja predlažu logopedi?
Tepanje maloj deci
Roditelji često žele da pokažu nežnost i ljubav kroz način na koji govore sa decom. Tepanje deluje simpatično. Ali takav način govora može da donese više štete nego koristi. Jezik kojim se obraćamo detetu ima veliku ulogu u njegovom razvoju govora i mišljenja.
Deca uče govor slušajući odrasle. Oni upijaju zvuke, reči i strukturu rečenica. Ako dete sluša iskrivljene reči, kao što su „meko“ umesto mleko, „kuca“ umesto kuća ili „tata ide pa-pa“, ono može da ih usvoji kao pravilne oblike. Kasnije, kada dođe vreme da govori u vrtiću ili školi, dete može da nastavi da koristi pogrešne oblike. Tada ispravljanje postaje teže i zahteva više truda.
Govorni razvoj i tepanje
Govorni razvoj deteta zasniva se na modelu. Ako dete sluša pravilan govor, ono gradi pravilne obrasce. Ako stalno sluša tepanje, model postaje pogrešan. To može da uspori razvoj i stvori prepreke u komunikaciji.
Neki roditelji misle da će dete samo „prerasti“ takav govor. Ipak, praksa pokazuje da to nije uvek slučaj. Kod mnoge dece se tepanje zadrži i prelazi u školski uzrast. Tada deca mogu da budu predmet podsmeha, što loše utiče na samopouzdanje.
Fonološka svest i tepanje
Tepanje može da utiče i na fonološku svest. To je sposobnost deteta da uoči i razlikuje glasove u rečima. Fonološka svest je važna osnova za kasnije čitanje i pisanje. Ako dete ne čuje jasne glasove, teško će moći da ih razlikuje i pravilno koristi. To kasnije može da dovede do problema sa čitanjem, pisanjem i pravopisom.
Šta koristiti umesto tepanja?
Umesto tepanja, roditelji mogu da pokažu nežnost kroz ton glasa. Blag, miran i topao ton daje detetu sigurnost. Ljubav i bliskost ne zavise od toga da li govorimo „tepavo“ ili pravilno. Naprotiv, pravilnim govorom roditelj pokazuje detetu da ga poštuje i da veruje u njegovu sposobnost da razume.
Važno je i da roditelji znaju da dete razume mnogo više nego što ume da kaže. Kada mu se obraćamo punim rečenicama, bogatimo njegov rečnik. Kada mu objašnjavamo stvari, iako mislimo da je možda premalo da sve razume, dete ipak usvaja značenje i širi svoje znanje. Tepanje to ne omogućava, jer ograničava bogatstvo jezika.
Primer: dete pita za vodu. Ako mu roditelj kaže „oće vovicu?“, dete čuje pogrešan oblik. Ako mu roditelj kaže „Hoćeš vodu?“, dete uči pravi oblik i povezuje reč sa predmetom. Na ovaj način dete pravi jasne veze između jezika i stvarnosti.
Šta savetuju logopedi
Logopedi često savetuju roditeljima da koriste više različitih reči (ukoliko dete nema razvojna kašnjenja). Da objašnjavaju, da opisuju, da postavljaju pitanja. Sve to podstiče dete da razvija svoj govor. Tepanje, s druge strane, siromaši rečnik i stvara barijeru.
Treba naglasiti da povremeno korišćenje umiljatih reči ne mora da bude opasno. Problem nastaje kada tepanje postane stalni način komunikacije. Dete tada ne dobija priliku da čuje jezik u pravom obliku.
Roditelji žele najbolje za svoje dete. Zato je važno da budu svesni posledica svakodnevnog govora. Ljubav i nežnost ne izražavaju se iskrivljavanjem reči, već pažnjom, toplinom i iskrenim razgovorom.
Zaključak
Zaključak je jasan – dete uči onako kako mu se govori. Ako želimo da ima bogat rečnik i pravilan izgovor, moramo da mu pružimo dobar uzor. Tepanje može da deluje bezazleno, ali dugoročno otežava razvoj. Zato roditelji treba da govore jasno, pravilno i sa ljubavlju.
