Kad se roditelji svađaju a misle da dete ne vidi, greše. Dete ne razume stvari na način na koji to odrasli čine, dete se oslanja na svoja osećanja, i nepogrešivo zapažaju emocije izmedju roditelja.
Kad se roditelji svađaju
Porodica je čitav detetov svet i ako ne može da se oseća bezbedno i sigurno, dete će patiti.
Odrasli misle kako im odgovara?
Odrasli ponekad misle kako deca na svet gledaju pojednostavljeno. Kako mnoge stvari koje oni rade deca ne vide i ne razumeju. Kako im je sve lako objasniti, skrenuti im pažnju na nešto drugo i time ih zaštititi od straha i bola. Tačno je da deca ne razumeju stvari na način na koji to odrasli čine. Ali upravo se u tome krije opasnost.
Deca otkrivaju suštinu
Deca ne razumeju zbog čega se odrasli svađaju, nemaju način da shvate svu kompleksnost odnosa odraslih ljudi. Ona to shvataju na svoj način. Ona se mnogo više oslanjaju na osećanja nego na kognitivno razumevanje, kada se dvoje ljudi svađaju. Ona osećaju neprijateljstvo između njih. Ne shvataju dvostrukost zajedljivih poruka, ali osete da je poruka imala žaoku. Da je poslata iz mržnje, bez obzira na ton glasa. Dok su odrasli zaokupljeni nastojanjem da jedno drugom dokažu čiji je argument jači i ko je više u pravu, dete oseća da se oni preziru u tom trenutku. Dečije je tumačenje zbog toga često mnogo tačnije jer zanemaruje spoljašnjost, a otkriva suštinu.
Roditelji, u pokušaju da zaštite dete, nastoje da se ne svađaju pred detetom. Pokušavaju da prećute i da se rasprave negde nasamo. Ali ako svađa nije i razrešena nasamo, ako su samo prestali da se verbalno, naglas svađaju, a neprijateljstvo između njih ostalo. Dete će to jako dobro osetiti. Osetiće napetost, podbadanje, ljutnju i tugu, primetiće da mu se ne obraćaju na isti način, da ćute. Da ne pokazuju nežnost jedno prema drugom, da se ne dodiruju spontano, da se ne raduju isto.
Dete će to shvatiti na svoj način. Ono se ne može osećati bezbedno i sigurno u roditeljskom domu gde je napetost često prisutna. To je njegov čitav svet i ako je taj svet neprijateljski ono će patiti. Deca često misle da su sama kriva. Kada su mala, ona sve oko sebe doživljavaju kao da ima direktne veze sa njim. Pa i ako se mama i tata više ne vole to je sigurno zato što nisam bio dobar.
Da li je dovoljno razgovarati sa detetom
Objasniti mu da ono nije krivo i da se mama i tata svađaju ali se i dalje vole. Kada su u pitanju povremene svađe u inače skladnom i lepom braku, to je sasvim u redu i deca neće patiti. Naprotiv, iz toga će moći da nauče da ljutnja nije isto što i prestanak ljubavi i da se ljudi mogu ljutiti jedno na drugo, a da se i dalje vole. Ali ako se roditelji ne vole iskreno, ako osećaju prezir jedno prema drugom, ako postoje nerazrešeni problemi koji razjedaju njihov međusobni odnos, tada ne postoji strategija dovoljno efikasna da se dete spasi od patnje. Tada ne pomaže da se roditelji ne svađaju pred detetom ili da razgovaraju sa detetom i objašnjavaju mu.
Ako je detetovo odrastanje bilo uz roditelje između kojih je postojala stalna napetost i neprijateljstvo, dete kad odraste možda neće umeti da nađe u sebi sigurno mesto da sebe umiri. Možda će često osećati bezrazložnu napetost, strah, slutnju. Neće sva deca reagovati tako, neka su prosto otpornija i manje osetljiva od drugih. Ali većini dece je veoma važno da u roditeljima mogu da pronađu sigurnost i smirenje.
Razvod je rešenje?
Zbog toga je uvek bolje za dete da se roditelji razvedu ako između njih više nema ljubavi i poštovanja. Za decu nije bolan razvod sam po sebi. Nego činjenica da razvod često znači jednako neprijateljstvo i zajedljivost između roditelja kao i pre razvoda. Šta više, razvodume da raspusti i ono malo kočnica i truda koje su roditelji ulagali u međusobni odnos zbog deteta. Ali razvod gde roditelji (ili makar jedan od njih) ulože trud da razumeju jedno drugo i da se ne mrze je za dete u ovakvim situacijama zdravo rešenje.
Detetu su važni roditelji srećni, a ne roditelji u braku.
