Kako da se rešimo strahova uz pomoć mašte? Možemo li da sami sebi pomognemo da se ohrabrimo i vratimo svoj unutrašnji mir? Da li sami sebe plašimo?
Iznosimo neke od vrlo efikasnih načina kako možemo da naučimo sebe da podstičemo hrabrost i svoj unutrašnji mirkada nam zatreba. To ne radimo zbog toga što je strah opasan i što je uznemirenost štetna. To radimo zato što je daleko lepše i ugodnije kada smo i što je šteta da nam tako lep period kao što je trudnoća, kada očekujemo svoju bebu, protekne u strahu.
Kako da se rešimo strahova uz pomoć mašte?
Mi koristimo svoju maštu u izobilju, svakodnevno, iako toga nismo svesne. Svaki put kada sebe plašimo nekim mogućim budućim događajima, mi koristimo maštu. I što nam je mašta razvijenija, to nam bolje uspeva da sebe uplašimo.
Kako uobičajeno maštamo?
Uglavnom smo skloni da maštamo o najgorim mogućim scenarijima, ali smo vrlo oprezni kada treba da zamišljamo najbolje moguće ishode. Verujemo da nas zamišljanje najgorih ishoda čuva od iznenađenja, priprema za slučaj da se to zaista desi i, naravno, uvek osetimo olakšanje kada se ne desi. S druge strane, verujemo da bi nas zamišljanje najboljih scenarija samo vodilo razočaranju.
Ova greška u razmišljanju ima nekoliko ozbiljnih posledica. Stalno razmišljanje o tome šta može da nas zadesi i nerazmišljanje o lepim mogućnostima dovodi do toga da smo često neraspoloženi, tužni i zabrinuti. Naš mozak ne razlikuje šta je stvarno, a šta je zamišljeno i reaguje kao da se to što zamišljamo zaista i dešava. Druga, još ozbiljnija posledica, je to što time sputavamo veru u sopstvenu hrabrost, odlučnost i optimizam. Niko nije toliko hrabar da može da bude u potpunom miru sa desetinama strašnih scenarija svakodnevno. Ne možemo očekivati od sebe da se unapred pripremimo za svaku nevolju koja može da nas snađe.
Sami sebe plašimo?
Ako smo skloni da sebe plašimo groznim scenarijima, tada veoma dobro znamo kako izgleda biti uplašen. Znamo kako izgleda situacija u kojoj očekujemo da se desi nešto vrlo loše. U svojoj glavi smo već mnogo puta preživeli situaciju u kojoj su nam saopštili neke loše vesti i sa priličnom tačnošću pretpostavljamo kako bismo tada reagovale, jer smo sve to u svojoj mašti već prošle.
Ali negde duboko u sebi mi znamo da se naši najcrnji strahovi vrlo verovatno neće ostvariti. Nekako se pouzdamo u to. I zato lako nastavljamo da se zastrašujemo, ali znamo da će se stvarnost ipak pokazati drugačijom.
Znamo li da se pripremimo da budemo “ratnik u miru”?
Mi smo vrlo dobro pripremljene za najstrašnije scenarije, ali nismo pripremljene za one scenarije koji će se zaista dogoditi. Kao ratnik koji je vrlo dobro pripremljen za borbu, ali ne zna da živi u miru. Oni koji su bili u ratu kažu da je najgore kada je tišina. Jer kada se negde čuju pucnjevi, tada znaš gde ti je neprijatelj. Ali kada je tišina, tada može da bude bilo gde. Isto tako, kada sebe pripremamo za najgore scenarije, mi ne znamo kako da živimo kada je sve u redu. Tada sebi izmislimo neki problem i dokle god mislimo o tom problemu, osećamo se zaštićene od svih drugih problema. Zato je potrebno da prestanemo da zamišljamo neprijatelja iza leđa, već da počnemo da zamišljamo pozitivne, vrlo verovatno ostvarive scenarije.
Zašto se naš možak češće bavi neprijatnim stvarima?
Naš mozak je napravljen tako da će sam početi da izmišlja stvari ako mu mi svesno ne zadamo neki zadatak koji je za njega dovoljno zanimljiv. A uzbudljivo za naš mozak ne mora da znači i prijatno. Uzbudljivo samo znači da smo na tu pomisao uključeni, alarmirani. A sa strašnim slikama to ide mnogo lakše nego sa prijatnim. Zbog toga nas naš mozak mnogo češće „zabavlja“ strahotama nego prijatnim stvarima.
Dobra vest je da smo sposobni da izdržimo mnogo, mnogo neprijatnih misli i da funkcionišemo sasvim normalno. Tokom dana doživimo mnogo više neprijatnih nego prijatnih emocija. Kažu da je oko 90 odsto snova neprijatno. Upravo zbog toga tako dobro reagujemo na samo dvadesetak minuta koje smo tokom dana odvojili da se opustimo uz dobre misli.
Može li samo nekoliko prijatnih misli da pomogne?
Zato nije potrebno da sve vreme mislimo pozitivno. Samo nekoliko prijatnih misli može da učini mnogo za našu hrabrost i raspoloženje. Naravno, što više podsećamo sebe na besmislenost i netačnost neprijatnih misli i što više mislimo lepo, to će nam pre ovakve misli postati automatske. I mnogo, mnogo bolje ćemo se osećati tokom dana.
Šta bismo želeli?
Svi mi vrlo dobro znamo šta ne želimo da se dogodi. Ali da li smo ikada zamišljale šta želimo? Kako bismo želele da naša trudnoća izgleda? Kako bismo želele da se u tom periodu osećamo, kako da se ponašamo? Da li želimo da budemo uzbuđene, u iščekivanju, presrećne? Da li želimo da budemo mirne, zen. Ili ponekad i jedno i drugo? Kaže se da postižemo onoliko uspeha koliko smo zamišljali da možemo postići. Razlog je sasvim jasan – ako ne znamo kako nešto izgleda, ne možemo tome ni težiti.
