Reći ću vam kako uspavljujem svoje četvorogodišnjake. Važno mi je da naglasim da će ovo biti tekst u formi bloga. Dakle, nije stručno mišljenje ili svakako nije jedino stručno mišljenje po pitanju rutine odlaska dece na spavanje. U ovom tekstu podeliću sa vama moje putovanje kao mame i svakako kao psihologa ka toj mudrusti i veštini koja se zove uspavljivanje dece.
Kako uspavljujem svoje četvorogodišnjake
Isprobavali smo na tom putu raznorazne ideje. Do otprilike treće godine naši četvorogodišnji blizanci spavali su popodne od dvanaest do pola dva. Budili se sami tada i legali uveče oko osam sati. Budili su se sami oko šest, pola sedam ujutru. Ćerka još od rođenja voli duže da spava, pa je ona ustajala kasnije. Rutinu večernjeg uspavljivanja smo imali nacrtano na papiru i znali smo je napamet. Večera, mleko, spremanje igračaka, kupanje, zubići, piškenje, pidžamice. Zatim dve pričice za laku noć, ogromni zagrljaj i poljubac, spavanjac. I mama ili tata izlaze iz sobe. Tu rutinu, naravno, nismo preko noći uspostavili, nego doslednim praćenjem rasporeda. Uz strpljivo i uporno objašnjavanje zašto je to važno onda kada su se bunili.
Koliko vremena je trebalo da uvedemo rutinu
Kao i za većinu stvari sa decom, trebalo je svega nekoliko dana nežnog istrajavanja u tome da bi prihvatili novi raspored. Popodne su uvek spavali u našem bračnom krevetu, jer im se tu dopada najviše. A uveče su spavali u svojim krevetima u svojoj sobi.
Od treće godine krenuli su u vrtić, ali nisu s početka spavali u vrtiću. Nego su se vraćali kući oko pola dvanaest. Tako da smo i dalje mi bili zaduženi za odluku oko popodnevnog spavanja. U tom periodu su počeli da ležu sve kasnije, odnosno nisu želeli da zaspu sve do deset sati uveče. Tada smo rešili da probamo da ukinemo popodnevno spavanje, kako bi mogli da legnu ranije. To je funkcionisalo dobro jer bi zaspali oko pola osam i ustajali oko sedam sati. Ali bi im se mnogo prispavalo kasnije popodne. Istrajavali smo par meseci u tom rasporedu jer im je obezbeđivao ukupno više sati sna, ali uvek su bili pospani popodne. Postalo nam je očigledno da isti ili manji broj sati sna, ali raspoređen drugačije tokom dana, mnogo bolje odgovara.
Sa četiri godine
Kada su sa četiri godine pošli u novi vrtić, u tom vrtiću se spavalo posle ručka. Ali pošto su najveći deo dana sada bili u vrtiću, ja sam ih bila željna kada se vrate. I želela sam da se sa njima igram i da pričamo do kasnije uveče. Tako da mi sada odlazak u krevet u deset sati nije bio problem.
Naravno, na dobar deo odluke u vezi sa rutinom odlaska na spavanje dece ima i mamina i tatina želja da budu sami. Da rade nešto zajedno ili odvojeno, ali bez dece. Dopada mi se da sa njima zajedno spremim sve što treba da se spremi po kući pre odlaska na spavanje. Da operem sudove dok oni skupljaju igračke, ili raširim veš dok se oni kupaju u kadi. Ili da širimo veš zajedno.
Moje iskustvo – vikanje i packe daju suprotan efekat
Ali kako privoleti dete da sarađuje jednom kada osmislimo pametan raspored? Moje iskustvo govori da sa decom može sve da se dogovori. Svaki fer dogovor, štagod da mislimo da je dobro za njih i za nas. Samo bez vikanja, pretnji i grdnji. Vikanje i packe daju suprotan efekat. Nažalost, i tu sam mudrost morala da stičem. Vikanjem i grdnjom se kida veza sa detetom. Ali kida se veza i sa samom sobom, ako vam takvo ponašanje nije u vašem sistemu vredosti. Ne treba vam onaj talas stida i krivice nakon što izgrdite ili udarite dete! Nego ljubazno, blago, nežno, ali kao mazga uporno i dosledno. I neće trebati duže od desetak dana da postignete to što želite sa detetom.
