Biti roditelj, roditeljevati, može se izjednačiti sa biti umetnik života. Na putu roditeljstva ima mnogo zamki i izazova. Koliko izazova toliko prilika da se razvijamo kao ličnosti, da pravimo lične promene. Time i da postajemo bolji ljudi.
Roditeljstvo prilika za lični razvoj?
Svako naše dete, daje nam novu šansu da napravimo novu promenu. Da kroz različite izazove i podešavanja detetu, njegovoj prirodi, radimo na ličnom razvoju. Život je tako udesio. U procesu razvoja deteta će se, svakako, očitovati da li su i do koje mere roditelji uspeli iskoristiti šanse koje su im date.
Roditelj se svakodnevno ogleda u svome detetu
Gledajući kako dete napreduje, razvija se i igra iz dana u dan možemo spoznati kakav uticaj imamo na naše dete. Ali, i kakav uticaj ima dete na nas i naše unutrašnje promene. Zna se da je roditelj glavni vaspitač svoga deteta, najznačajniji, najuticajniji. Ovo važi i pored činjenice da dete ide u vrtić, da je uključeno u mnoge aktivnosti u toku dana, i pored činjenice da mnogo vremena eventualno provodi sa ostalim ukućanima.
Roditelj na dete ima snažan uticaj. Dete, posebno u prvim godinama života dominantno uči imitacijom. Sve prisutnija je pojava da roditelji vaspitavaju dete tako što mu objašnjavaju željena ponašanja, a zapravo na dete mnogo jači utisak ostavlja kako se roditelji ponašaju, šta čine u datim situacijama Zato je na roditelju da se pobrine da bude dovoljno dobar model za imitaciju.
Roditelji treba da prepoznaju detetovu prirodu?
U praksi roditeljima smeta kada su deca neposlušna, kada im treba dosta napora da dete nauče željenom ponašanju. U nepoželjna dečja ponašanja spada i odbijanje deteta da ispunjavaju roditeljske namere i slike o tome kako dete treba da funkcioniše. Šta mu pripada u odnosu na uzrast, porodični status, roditeljske ambicije i zamisli. Dete odbija ono što se ne podudara sa njegovom prirodom, sa onim paketićem sa kojim dolazi u ovaj svet.
Šta ako roditelj ne uočava specifičnost detetove prirode?
Ako to ne prepoznamo kao signal koji nam ukazuje na dobar smer u vaspitnom delovanju, rizikujemo da se dete oseća zbunjeno, da nije dovoljno viđeno, prepoznato od strane svojih roditelja. Svaka roditeljska „nespretnost“ , posebno ako traje duže vreme, preti da kod deteta izazove disbalans u razvoju. Zato smo i rekli da se roditelj ogleda u svome detetu, u njegovim ponašanjima.
A ako roditelj napravi kvalitetnu promenu u načinu i pristupu?
Dobra vest je ta da su deca jako adaptabilna, prijemčiva na promene koje ih balansiraju. Dete će, čim roditelj napravi kvalitetnu promenu, veoma brzo pozitivno odreagovati.
Da li sam roditelj koji traži poslušnost ili pokornost velika je razlika?
Tanka je granica između podržavati i praviti pritisak na dete. Ako previše pritiskamo možemo naneti štetu detetovom razvoju volje. Možemo doprineti da se dete oseća nesigurno. A ako previše podržavamo možemo skliznuti u prezaštićivanje i slati detetu poruku da nema dovoljno kapaciteta da bude samostalno, da nije dovoljno sposobno. U oba slučaja detetu će biti naneta šteta kao celovitom biću.
Akademik pok. Vladeta Jerotić je često na svojim predavanjima isticao razliku, bitnu, između pokornosti i poslušnosti. Rekao je da se iz ljubavi rađa poslušnost, a iz straha pokornost. U svakodnevnom obraćanju detetu, način kako mu upućujemo zahteve, kako ga regulišemo i korigujemo detetova ponašanja, značajno je da li ćemo kao ishod dobiti poslušnost ili pokornost, zavisi od odraslih koji brinu o detetu.
Ako dete nema pravu podršku da li se to odražava na odnos roditelj – dete?
Svaka situacija koja nije prava podrška detetovom razvoju prvo će se odraziti na odnos dete- roditelj. Detetu je potreban odnos ispunjen poverenjem, sigurnošću, toplinom, brigom, bliskošću ljubavlju. I to sve izraženo na način i u skladu sa njegovom prirodom, kako bi to pravilno protumačilo.
Roditelj se može pitati, iz dana u dan, na čemu se bazira njegov odnos sa detetom, ako nije baziran na prethodno pobrojanim kvalitetima odnosa onda je vreme da se nešto menja. Jeste zahtevno, ali je neophodno uvesti ritam osvrtanja na sebe kao roditelja. Preporuka je da na kraju dana roditeljski par se osvrne na protekli dan, međusobno se podrže, prave planove, sagledaju propuste.
U jednoj porodici, uobičajeno je da su deca različita po temperamentu, karakteru. Ova činjenica je krajnje važna s pozicije da roditeljima daje dodatne prilike da se, podešavajući se svakom svom detetu, intenzivno menjaju, a promena jeste razvoj, a razvoj jeste smisao.
