Zabrinutost trudnica zbog velikog broja pregleda u toku trudnoće i opreza pojedinih lekara je česta pojava.
Zabrinutost trudnica zbog velikog broja pregleda
Mi uvek zamišljamo i nadamo se da će svaki pregled proći glatko. Nadamo se da će nam lekar reći da je sve po planu i u savršenom redu. Međutim, malo je trudnica koje kroz trudnoću prodju, a da nijednom ne vide lekarov zabrinuti pogled i ne dobiju bar jedan „zabrinjavajući“ izveštaj. Naročito ako su imale mnogo pregleda tokom trudnoće. Da li je teško je odrediti koji broj pregleda je zaista potreban? Broj pregleda tokom trudnoće je veoma važno pitanje. Kada govorimo o emocionalnom stanju budućih roditelja. Neki roditelji se osećaju sigurnije i smirenije kada imaju mnogo pregleda, nego ako imaju svega nekoliko. Pa tako mogu da izaberu da idu kod privatnog ginekologa, kod koga će sigurno imati mnogo više pregleda. Ima i onih lekara koji su mnogo uložili u svoje znanje, konstantno se usavršavaju i sami sebi plaćaju kongrese i dodatne edukacije i uložili su u najskuplje i najpreciznije aparate u svojim ordinacijama. Oni će takođe zakazivati mnogo više pregleda nego što bi buduća majka dobila u državnoj klinici. Ali ne zbog novca, nego zbog svoje reputacije. Takav odgovoran privatni lekar je svestan da njegova pacijentkinja papreno plaća za njegovu uslugu i ne želi da rizikuje. Ne želi ni za jednu makar malo sumnjivu brojku koju očita da kaže: „To nije ništa“ već će predlagati dalje analize.
Bez obzira na to da li je zabrinjavajući izveštaj došao u moru pregleda ili tokom samo jednog, od privatnog ili od lekara u državnoj ustanovi, treba da imamo u vidu da odgovoran lekar ne želi da rizikuje.
Kako nam se saopštavaju rezultati?
Međutim, to što je neko dobar lekar ne znači uopšte da će umeti da tu informaciju predstavi tako da ne zaplaši pacijentkinju. Mnogi lekari jednostavno ne umeju da razgovaraju sa ljudima utešno. Oni saopštavaju statistike i verovatnoće, obraćajući se pri tome racionalnom delu mozga svoje pacijentkinje, verujući da time umiruju.
Ispričala sam ovo o privatnim lekarima i broju pregleda samo kako bih naglasila da broj pregleda, iako je to racionalno gledano dobra stvar, emotivno može da bude veoma iscrpljujuće i uznemirujuće.
Neko je rekao da „od kada postoji ultrazvuk niko više nije sasvim zdrav“ Što više pregleda i što precizniji instrumenti, to je veća verovatnoća da se „nešto nađe“. To nešto je u jednom broju slučajeva ništa. Ili beba nije učila statistiku pa je izašla iz okvira, prešla donju ili gornju granicu po nekoj meri, a sasvim je zdrava i prava. Ili je „nešto“ što bi i ovako prošlo samo od sebe i ređi pregledi ne bi ni registrovali da se desilo.
Postoje mnoge tehnike kako da umirimo sebe dok čekamo dalje pretrage (ako smo se odlučili za dalje pretrage – ne žele svi roditelji da rade amniocentezu ili prenatalni test iz krvi, naročito kada im je jedina opcija kada dobiju rezultat da zadrže ili da ne zadrže dete).
Šta ne treba da radimo?
Većina „tehnika“ se svodi na ono što ne treba da radimo, a ne na nešto što treba da radimo. Ne treba da „guglamo“ i ovo ne mogu dovoljno naglasiti! Prestaršiće nas i neće nas umiriti. Čak i kada nađemo i pročitamo gomilu ohrabrujućih podataka, neće nas to utešiti. Kopaćemo dalje, i dalje, sve dok ne nađemo onaj jedan koji je zastrašujući. A ima takvih na sve strane. Naročito u čarobnom svetu foruma. Ljudi vole da se izražavaju senzacionalistički, da uveliko preteruju. Pored toga, Internet je prepun reklama za mnogobrojne prenatalne neinvazivne testove koji su poslednjih nekoliko godina postali popularni i koji se bore za tržište, a kojima je za cilj da katastrofiraju sve i svašta kako bi prodali svoje, nimalo jeftine, usluge.
Da sačuvamo unutrašnji mir!
Dakle, sačuvaćemo zdrav razum ako postanemo pomalo sumnjičavi, ako ne verujemo baš u svačiju dobronamernost (naročito na Internetu), ako prestanemo da čitamo između redova šta nam lekar govori i počnemo da slušamo ono što zaista govori, prestanemo da tumačimo i učitavamo ono što nam nije direktno rekao (jer najčešće „između redova“ uopšte ne piše ništa strašno, već to mi sami sebe maltertiramo svojom rođenom maštom). Ako slušamo ono što se odnosi na naš slučaj, ono što je nama lekar rekao, a ne nečije tuđe iskustvo.
Treba li tražiti drugo mišljenje?
Tražite lekara kome verujete, a kada ga nađete – verujte mu. Nijedan lekar nije savršen i nije Bog, pa ne možemo očekivati da i zna medicinu, i da bude dobar psiholog. Ako takvog nađemo, odlično, ali ako naš nije takav, to ne znači da treba da odustanemo od njega. Upoznajte svog lekara i ako primetite da je inače sklon pravljenju „od komarca magarca“ onda to uračunajte u ono što vam priča. Dok su naše majke bez ultrazvukova čekale svoje porođaje, danas smo mi ostavljene same sebi da sebe tešimo. A mi najbolje same sebe možemo da utešimo, kao što najviše same sebe umemo da prepadnemo.
Nijedan lekar nije toliko moćan kao mi same.
