Čega se deca plaše kada su roditelji u pitanju, želeo bi da zna svaki roditelj. Ovaj tekst je inspirisan svakodnevnim razgovorima sa decom i roditeljima, kao i iskustvima iz pedagoške prakse. Deca se u svojoj suštini ne plaše spoljašnjeg sveta koliko se plaše da izgube ono što im daje osećaj sigurnosti – nas. Treba da znamo, koje rečenice ne treba govoriti detetu, a koje su podržavajuće.
Kada pitamo decu čega se plaše, obično očekujemo odgovore poput „mraka“, „paukova“ ili „zuba kod lekara“… Ali kada ih zaista saslušamo, iskreno, bez požurivanja i objašnjavanja, njihovi strahovi iznenade svojom dubinom i jasnoćom.
Mali uzrasti, veliki strahovi
Uzrast oko 3 godine – strah od velikih emocija. Kada roditelj viče, ljuti se ili se udalji, dete ne razume intenzitet emocije, već samo oseća preplavljenost i gubitak kontrole. U tom trenutku, ono se ne plaši kazne, već činjenice da “mama više nije mirna”. A mirna mama je njegova sigurnost. Zato je važno da roditelj tada pokaže stabilnost: „Vidim da sam se naljutila, ali i dalje sam tu.“ Na taj način, dete uči da emocije i one teške, mogu biti bezbedne.
Uzrast oko 5 godina – strah da neće biti voljeno
Kada mu kažemo „razočarao/la si me“ ili „više te ne volim kad si takav/va“, dete to doživljava kao pretnju po svoje postojanje. Ljubav roditelja za dete nije apstraktna, to je njegov kiseonik. U ovom periodu, svaka rečenica koja počinje sa „volim te, ali…“ ostavlja trag. Umesto toga, pomozimo detetu da razume ponašanje: „Volim te uvek, ali ovo što si uradio/la nije u redu.“ Tako učimo dete da ljubav i granice mogu postojati zajedno.
Uzrast 6 do7 godina – strah od odbacivanja
To je vreme kada dete počinje da shvata odnose među ljudima. Ako oseti da je „loše dete“ ili da ga roditelj ne želi pored sebe, taj strah može ostati duboko usađen i u odraslom dobu. Rečenice poput „Idi u svoju sobu, neću te više gledati!“ ne znače za dete “pauzu”, već “gubitak mesta u svetu”. Potrebno je da dete zna da odnos ne nestaje, čak ni kad je pogrešilo.
Uzrast 8 do 9 godina – strah od sramote
Deca tada razvijaju svest o drugima, upoređuju se, žele da budu “dobra” i “uspešna”. Ako se pred drugima oseti posramljeno, jer roditelj viče, kritikuje ga ili ispravlja, to može narušiti njegovo samopouzdanje više nego ijedna kazna.
Roditelji često misle da time “vraćaju dete na pravi put”, ali dete tada ne čuje poruku, ono oseća stid. Zato je važno kritikovati ponašanje, a ne dete.
Čega se deca plaše kada su roditelji u pitanju
Deca se ne plaše discipline, plaše se gubitka povezanosti. Roditelji često misle da se deca plaše kazne. Ali u praksi, ono čega se deca zapravo plaše jeste gubitak povezanosti. Plaše se jer osećaju da su “sami protiv sveta”, da su izgubila naše poverenje i ljubav.
Kada dete oseti distancu, ni kazna ni objašnjenje ne dopiru do njega. Jer u tom trenutku ono ne čuje, već pokušava da “vrati” sigurnost. Disciplina bez topline postaje hladna naredba. A granice koje ne uključuju empatiju ne uče dete odgovornosti, već strahu.
Zato, umesto da se pitamo „Kako da ga naučim?“, možda bi bilo bolje da se zapitamo: „Kako da ostanem povezana s njim dok ga učim?“
Poruka za kraj
Treba da znamo da naša deca ne traže savršene roditelje. Ona traže one koji umeju da zastanu, udahnu i kažu: „Vidim da ti je teško. Hajde da zajedno smislimo kako dalje.“ U očima deteta, to nije samo rečenica – to je poruka: „I kada grešiš i kada me ljutiš i kada ne znam kako da te razumem — ja te i dalje volim.“ To je, za svako dete, najveća sigurnost koju može da ima.
