Hajde da se osvrnemo na to šta detetu ne treba govoriti, koje su to rečenice. Iako su ih nama možda govorili naši roditelji, i zašto to za decu nije dobro. Takvih rečenica ima dosta, ali ću se ja osvrnuti na neke one najveće, koje najviše ’’štete’’ nanose detetu.
Svedoci smo promena u roditeljstvu i u načinu kako danas vaspitavamo našu decu. Stil vaspitanja razlikuje od onog kako su nas vaspitavali naši roditelji. Danas više obraćamo pažnju na emocije, više čujemo naše dete. Ali i pored tih promena, ipak dosta toga je i ostalo, jer je to nešto što mi nosimo iz našeg detinjstva. Teško je izboriti se sa tim nekim ’’usađenim’’ pravilima, navikama u roditeljstvu.
Koliko se često desilo da u svojim sadašnjim postupcima vidite svoju mamu, ili bukvalno čujete kako izgovarate iste reči kao ona nekada. Sve je to deo nas i to treba prihvatiti. Svakako da ono što smatramo neadekvatnim to treba menjati i raditi na sebi da to promenimo. Jedno od tih stvari koje su se ranije baš dosta koristile su upravo te neke rečenice i generalizacije, koje zapravo imaju emotivnu pozadinu i mogu da povrede dete, ali i da loše utiču na njegovo samopouzdanje
Koje rečenice detetu ne treba govoriti
Neke rečenice poput obuj se, nemoj bos da hodaš po pločicama, upaši se, obuci majicu ispod gola su ti leđa i slično, koliko god nas nervire kad smo mi bili mali, deo su brige i svakako ćemo ih koristiti. Ali zato postoje one rečenice koje i te kako treba izbegavari.
Ne plači ti si dečak
Na prvom mestu kada govorimo o polnim razlikama tu je ona čuvena: ’’Ne plači ti si dečak’’. Ovo je nešto što moramo da promenimo i radimo na sebi da ne govorimo to našim sinovima, jer i dečaci imaju emocije i naravno da treba da plaču, čak bi dobro bilo da vide i svog tatu nekad u suzama, jer im je on muška figura koja kreira njihovo ponašanje. U redu je biti tužan, u redu je plakati, emocije su u redu. Svi mi bez obzira na pol smo satkani od niza emocija i sve se one prepliću u nama svakodnevno. Koliko će koje isplivati i javno se videti to je do naših mehanizama odbrane kojima se služimo, do našeg vaspitanja i šta je socijalno prihvatljivo, a šta ne, ali to ne znači da ne postoje. Pri tom sve one emocije koje se potiskuju izađu kad tad, koliko god se opirali tome, ili tako potisnute mogu da budu uzrok raznih oboljenja i frustracija. Tako da sputavanje emocija pre svega nije zdravo za nas. Nisi slabić ukoliko plačeš, nisi manje muško, to je tabu koji treba razbiti, jer smo skoro svi vaspitavani baš tako i često danas bake i deke možete čuti kako to govore unucima. Naravo, ovo važi za oba pola i bilo koja zadirkivanja na planu emocija bilo upućena dečaku ili devojčici i te kako su nepoželjna. Decu treba učiti kako da se nose sa svim vrstama emocija, kako bi ona kasnije bila emotivno zrela, kako bi znali kako da odreaguju u kojoj situaciji, jer kako potiskivanje emocija može da dovede do raznih bolesti, tako može dosveti i do agresivnog ponašanja. Nagomilavanje emocija i te kako izaziva stres, često smo besni i ljuti a da ne znamo razlog, a nekad je to samo zato što nismo naučili kako da se nosimo sa našim emocijama.
Ružan ili ružna si kad plačeš
Česta su zadirkivanja poput: ’’Ružan ili ružna si kad plačeš’’, a onda da stvar bude još gora, odnesemo dete do ogledala pa mu i pokažemo koliko je to ’’ružno’’ kad plače. Ovakva deca, mogu slobodno reći, ostaju emotivno oštećena, jer prvo ste im pokazali koliko ne prihvatate emocije, koje ono oseća, koliko ga ne razumete i prebacili ste to tako da se dete oseća posramljeno, tužno, da ga je sramota, jer mu šaljete poruku da samo ono to oseća i niko više, a to nije istina.
Ovakva deca kasnije neće ispoljavati emocije ni kada im je to baš potrebno, recimo neće plakati kada im neko blizak umre i slično, jer je to nešto što je totalno neprihvatljivo.
Neka ja ću, imaćeš ti u životu kad to da radiš – Nemoj ti mama će
Sleceća rečenica je: ’’ Neka ja ću, imaćeš ti u životu kad to da radiš’’, ili ti ono: ’’Nemoj ti, mama će’’, ovo smo takođe baš često čuli kroz odrastanje, mame su tada mislile da to rade iz najbolje namere, da tako štite svoju decu. Međutim, ovom rečenicom šaljemo poruku da je samo mama ta koja ume i zna sve, koja je nepogrešiva, a da dete ne može i ne ume da uradi ono što želi. Ovo pre svega negativno utiče na razvoj samopouzdanja kod deteta, budi sumnju u njega i njegove sposobnosti, šaljete poruku detetu da nemate povrenje u njega, jer po vašem mišljenju on nije sposoban ni to nešto malo da uradi.
Loše utičete na razvoj navika koje se nose iz kuće, jer kada malom detetu ne dozvoljavate da recimo usisava sa vama, sadi cveće, bilo šta, ono neće razviti naviku da to treba da radi i kada dođe to njegovo vreme kada je to njegova obaveza, tada im to teško pada, uvek se oslanjaju na to da će to uraditi neko drugi i bivaju vrlo nesrećni, jer rade nešto što se mora i što im je teško. Sa druge strane ovako sputavare dečiju radoznalost i zainteresovanost, jer kada dete pokaže interesovanje za nečim, u redu je da to i proba, uradi, pokuša… Sa druge strane kada naučite dete da sve radite vi, vremenom će se to preliti i na druge obaveze, te ni one neke svoje obaveze poput pisanja domaćeg i slično neće raditi na vreme, padaće mu teško, jer nije razvilo neke radne navike. Zato, ovu rečenicu i te kako izbegavajte, budite strpljivi, dajte deci da probaju i učestvuju, jer drugačije neće ni naučiti. I takođe, treba znati da je veliko razočarenje za dete kada poraste, uvidi mane svojih roditelja i shvati da oni zapravo nisu svemoćni ljudi koji mogu i znaju sve.
Ne idi tamo, tamo je Babaroga
Decu zatim ne treba zastrašivati, poput: ’’Ne idi tamo, tamo je Babaroga’’ i slične izjave, jer to i te kako detetu uliva strah. Do te mere se taj strah razvije da i kao odrasla osoba, koja je svesna da to ne postoji, ne oseća se prijatno u mraku, ne sme da uđe u garažu, podrum uveče, ili ako i mora, jer je sada on taj koji je veliki i radite te stvari, toliko će osećati taj neki nemir, neprijatnost, da mu to može smetati tokom celog života.
Ovakva zastrašivanja utiču i na san, te i kao odrasla osoba neće moći da ostane da spava sam kod kuće i biće mu vrlo nelagodno, do toga da ne može da zaspi u mraku i slično. Usađivanje straha bilo koje vrste i bilo kojim rečenicama nikako nije dobro za dete, jer je strah nešto iz čega mi reagujemo, te tako dete može biti kasnije vrlo uplašeno, postaće bojažljiva osoba za sve segmente u životu. Sa druge strane vrlo će se osećati nesrećno, uplašeno i sputano za mnoge stvari kasnije u životu, jer će mnoga ponašanja i mnogi postupci biti obojeni tim strahom iz detinjstva.
A kako je Ana pohvaljena u vrtiću a nisi ti
Sledeće šta treba izbegavati prilikom vaspitanja je: ’’Mene ne zanima Ana, mene zanimaš ti’’, kao i: ’’A kako je Ana dobila 5 od vaspitača a ti nisi’’, pre svega ove dve rečenice iako su kontradiktorne često su išle zajedno, samo je povod za njih bio različit. Poenta je da ne upoređujete svoje dete sa drugom decom, posebno ne kada ste nemoćni i ne znate šta da kažete detetu, jer se ovakve rečenice zapravo baš u tim situacijama i koriste.
Svako dete je individua za sebe, pokažite svom detetu da verujete u njega, nećete ga više motivosati na ovaj način, upravo suprotno, takođe celog života će imati potrebu da se upoređuje sa drugima i kada bude postizao velike uspehe, biće mu nedovoljni. Saslušajte dete, pokušajte da nađete racionalan odgovor na tu situaciju, bez upoređivanja. Možda dete ima čak i neki problem koga niste svesni, pomozite mu, budite tu za njega. Pohvalite ga uvek kada uradi bilo šta dobro, to mogu biti i sitnice, ali će detetu to značiti. Upoređivanje sa drugima je nešto što je možda i najteže prevazići i izbaciti iz upotrebe, jer smo tome svi bili izloženi i to u velikoj meri. Upoređivanjem pokazujete detetu da manje vredi, učite ga da se uvek oseća inferiorno u odnosu na druge, da nikad nije dovoljno, a ni ispravno šta god uradilo i tako osećanje će se preliti kasnije i na druge aspekte života i dete će i te kako biti nezadovoljno i nesrećno u životu, ma šta radilo i kakve god uspehe postizalo. Učite decu da preuzimaju odgovornost za svoje postupke, poput: ’’U redu, nisi naučio dovoljno ili jesi učio ali to nije bilo dovoljno, svaka ocena je za đaka, naučićeš bolje i popravićeš ocenu’’. Ova recenica je i te kako bolja, jer dete shvata da nije ništa srašno ukoliko je nešto loše uradilo, jer to zapravo i nije ništa strašno i shvata da ako se sam potrudi da će popraviti situaciju. Iz ovoga učite dete kako da u životu pronalazi rešenja, da ne krivi druge za svoj uspeh ili neuspeh i da je u redu da nekad i pogrešimo, ali da moramo da znamo kako to da popravimo. Sa druge strane, nekad zaista možda i postoji razlog zašto je nešto uradilo loše i to je u redu, nije ni nama svaki dan uspešan i mi grešimo, ali smo pobednici ako umemo i zanamo kako da reagujemo i kako sa tim da se nosimo.
Nije ti ništa
Rečenica koju takođe treba izbegavati je: ’’Nije ti ništa’’, u smislu kada dete padne i slično, plače i oseća bol, nikako ne treba umanjivati ono što se desilo, niti detetu skretati pažnju kako bi se smirilo, jer dete oseća bol i sve što tada treba uraditi je da budete tu za njega, da ga zagrlite, utešite. Svako umanjivanje onoš što dete oseća takođe je pokazatelj da ne verujemo svom detetu, prebacivanje osećaja krivice, jer radiš nešto što je neprihvatljivo, šaljemo poruku da se samo ono oseća tako, da nema prava da se povredi, da ga nešto boli, da je bolesno i slično. A onda sa druge strane recimo kada se udarimo opsujemo ili vičemo pred tim istim detetom. Učimo ga da nema empatije prema drugima, jer mu ni mi ne pokazujemo empatiju kada mu je potrebna i učimo ga da treba sve da izdrži, da nikad ne sme da mu bude loše, jer je to nešto neprihvatljivo.
Pokažite detetu razumevanje i da ste tu za njega, objasnite mu kada se smiri da treba da pazi sledeći put, ali uvažite kako se oseća i utešite ga.
Zaključno
Ovakvih rečenica ima zaista puno i verujem da svako od nas ima slične rečenice koje su mu govorene u detinjstvu. Zapitajte se koliko je zaista to uticalo na vas danas, koliko je možda moglo da bude sve drugačije da vam je neko rekao da je u redu plakati, ili da je prihvatio vaš neki loš postupak i naučio vas kako da se izborite sa tim. Zato, radimo na sebi, kako bismo mi danas razumeli našu decu i kako bismo im pokazali da verujemo u njih i kako bismo ih naučili kako da se zdravo nose sa svim poteškoćama, situacijama, kao i sa svim emocijama u životu.
