Disleksija i diskalkulija predstavljaju specifične razvojne teškoće u učenju koje nisu povezane sa inteligencijom deteta, nedostatkom truda ili neadekvatnim vaspitanjem. Struka naglašava da su to neurološki uslovljena stanja koja utiču na način na koji mozak obrađuje određene informacije. Deca sa ovim teškoćama mogu biti veoma radoznala, kreativna i uspešna u mnogim oblastima, ali im je potrebna dodatna podrška kako bi razvila svoje potencijale.
Disleksija i diskalkulija
Disleksija se najčešće odnosi na teškoće u čitanju, pisanju i razumevanju pročitanog teksta. Dete može sporije da čita, da meša slova sličnog oblika, preskače redove ili pravi pravopisne greške koje nisu u skladu sa njegovim uzrastom. Sa druge strane, diskalkulija se odnosi na teškoće u usvajanju matematičkih pojmova. Dete može imati problem da razume brojeve, pamti matematičke operacije, proceni količine ili prati redosled koraka prilikom rešavanja zadataka.
Rano prepoznavanje je od velikog značaja
Stručnjaci ističu da je rano prepoznavanje ovih teškoća od velikog značaja, jer pravovremena podrška značajno utiče na detetovo samopouzdanje i kasnije školski uspeh. Roditelji i nastavnici treba da obrate pažnju ukoliko dete uporno pokazuje poteškoće koje nisu prolazne i ne poboljšavaju se uobičajenim vežbanjem. Na primer, dete može veoma dobro usmeno da odgovara, ali da ima izražene probleme kada treba da pročita tekst ili reši jednostavan matematički zadatak.
Određeni pokazatelji kod dece predškolskog uzrasta
Pored poteškoća koje se najčešće uočavaju u školskom uzrastu, važno je naglasiti da se određeni pokazatelji mogu primetiti i mnogo ranije. Kod dece predškolskog uzrasta mogu se javiti teškoće u usvajanju rima, pamćenju pesmica, imenovanju boja, razlikovanju glasova ili učenju dana u nedelji i redosleda događaja. Kada je reč o diskalkuliji, dete može imati poteškoće u razumevanju pojmova kao što su više, manje, ispred, iza, pre ili posle, kao i u proceni količine i snalaženju u vremenu.
Stručnjaci ističu da je od izuzetne važnosti da roditelji ne čekaju da dete „preraste“ problem ukoliko teškoće traju duži vremenski period. Iako se razvoj svakog deteta odvija individualno, uporne i izražene poteškoće zahtevaju dodatnu procenu. Rana intervencija doprinosi uspešnijem savladavanju prepreka i sprečava nastanak emocionalnih problema, kao što su nesigurnost, povlačenje u sebe, frustracija i strah od škole.
Timski pristup u rešavanju problema
Ukoliko postoji sumnja na disleksiju ili diskalkuliju, potrebno je obratiti se stručnjacima. Prvi korak može biti razgovor sa pedagogom ili psihologom u školi, koji će proceniti detetove potrebe i dati dalje smernice. Takođe, važnu ulogu imaju defektolog, logoped, dečji psiholog i po potrebi dečji neurolog. Timski pristup omogućava da se detetu pruži adekvatna podrška i individualizovan plan rada.
Kako roditelji mogu pomoći
Roditelji mogu pomoći detetu tako što će stvoriti mirno i podsticajno okruženje za učenje, pohvaliti svaki napredak i izbegavati poređenje sa drugom decom. Vežbe treba da budu kratke, zanimljive i prilagođene detetovim mogućnostima. Kod disleksije mogu pomoći zajedničko čitanje, korišćenje ilustracija i razdvajanje teksta na manje celine, dok kod diskalkulije pomažu praktični primeri iz svakodnevnog života, poput brojanja predmeta, korišćenja novca ili merenja sastojaka tokom pripreme obroka.
Disleksija i diskalkulija nisu prepreka za uspešan život
Najvažnije je imati na umu da disleksija i diskalkulija nisu prepreka za uspešan život. Uz razumevanje, strpljenje i stručnu podršku, dete može razviti svoje sposobnosti i izgraditi pozitivnu sliku o sebi. Rana intervencija i saradnja porodice, škole i stručnjaka predstavljaju ključne faktore koji detetu omogućavaju da uči svojim tempom i ostvari svoj puni potencijal.
Šta kažu naučna istraživanja
Naučna istraživanja pokazuju da deca sa disleksijom i diskalkulijom često razvijaju različite kompenzacione strategije kako bi prevazišla teškoće. Neka deca imaju izražene sposobnosti u kreativnom razmišljanju, umetnosti, sportu, muzici, rešavanju praktičnih problema ili prostornoj orijentaciji. Upravo zbog toga je važno prepoznati i podsticati njihove jake strane, a ne usmeravati pažnju isključivo na ono što im predstavlja izazov.
Škola takođe ima veoma značajnu ulogu u procesu podrške. Nastavnici mogu prilagoditi način rada tako što će detetu dati više vremena za rešavanje zadataka, omogućiti usmeno odgovaranje kada je to moguće, koristiti jasna i kratka uputstva i podeliti složene zadatke na manje korake. Takav pristup ne predstavlja privilegiju, već način da dete pokaže svoje stvarno znanje bez dodatnog opterećenja.
Roditelji bi trebalo da neguju otvorenu komunikaciju sa detetom i da razgovaraju o njegovim osećanjima. Veoma je važno da dete razume da teškoće koje ima nisu njegova krivica i da one ne umanjuju njegovu vrednost, inteligenciju ili sposobnost da bude uspešno. Podrška porodice, ohrabrivanje i stvaranje osećaja sigurnosti imaju veliki uticaj na razvoj samopouzdanja.
Savremena stručna praksa zasniva se na individualnom pristupu, jer ne postoje dva deteta sa potpuno istim potrebama. Zbog toga je neophodno kontinuirano pratiti detetov napredak i prilagođavati metode rada. Najvažnija poruka koju roditelji, nastavnici i stručnjaci treba da pošalju detetu jeste da teškoće u učenju ne predstavljaju ograničenje, već izazov koji se uz adekvatnu podršku može uspešno prevazići.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @pedagog_majsan
