Osećate da nešto nije u redu, da li ste se nekada zapitali – Da li sam u depresiji? Šta ako jesam, kako sebi mogu da pomognem?
Da li sam u depresiji?
Očekivano je i normalno da tokom dana menjamo raspoloženje. Veći deo vremena, dok smo zauzeti nekim poslom, možda osećamo ravnodušnost. Povremeno tokom dana kada se nešto lepo dogodi ili pomislimo neku lepu misao osećamo radost, povremeno tugu, ljutnju… Većinu emocija osećamo na kratko svakoga dana.
Kada osećam tugu
Uglavnom ljudi osećaju tugu uveče, kada su umorni i kada im treba san. Takva tuga je normalna i pre predstavlja reakciju na umor nego bilo kakvu procenu sopstvene vrednosti ili vrednosti svoga života. Ujutru, nakon kvalitetnog sna, obično nestaje.
Međutim, ponekad tuga koju osećamo nije samo svakodnevna tuga, nego je mnogo jača i mnogo trajnija, tako da su trenuci radosti retki ili ih nema, a neraspoloženje gotovo neprekidno. Često su to neraspoloženje i tuga udruženi sa osećanjem beznađa i besmisla i mračnog pogleda na budućnost. Tada je verovatnije da se radi o depresiji nego o običnom neraspoloženju ili o reakciji na neki događaj.
Kada smo u depresiji?
Kada smo u depresiji, pored tuge i nedostatka nade da će biti bolje, često je prisutno osećanje krivice i stida. Sudimo sebi zbog mrzovolje, nedostatka volje i energije, zbog grubosti sa kojom se ponekad ophodimo prema svojim bližnjima. Naročito nas muči osećanje krivice ako smo grubi prema deci. Osećamo se krivima što nas ništa što imamo ne uspeva podići i oraspoložiti, pa verujemo da smo nezahvalni.
Promena načina na koji reagujem
Često se zanemaruje ljutnja i bes kao povremeni pratilac depresije. Naime, depresija nije samo tuga i samoosuda. Pod težinom tog stanja čovek lako plane na sitnice koje bi u drugačijim okolnostima tolerisao ili rešavao. Naročito je teško majkama kada postanu grube i netrpeljive prema deci, što se dešava kada pate od depresije. Nakon takvih ispada majka se oseća veoma loše, a to posledično osećanje krivice još je dodatno opterećuje i situaciju čini još težom, a nju još sklonijom ljutitim ispadima.
Kao što možemo osećati tugu zbog nekog drugog koga volimo, osoba koja pati od depresije može osećati tugu i prema sebi, zato što sebe voli, a oseća da muči samu sebe crnim mislima i što joj lepi dani prolaze nesrećni.
Njeni bliski ljudi davaće joj savete koji bi bili od pomoći nekome ko je samo neraspoložen, a koji će kod depresivne osobe izazvati ljutnju i grižu savesti i neće joj koristiti. Drugi ljudi osećaju često ljutnju prema osobi koja pati od depresije jer procenjuju da joj nedostaje želja i volja da se „trgne“. Procenjuju da joj nije dovoljno stalo do njih, do njene dece kada ni zbog njih ne može da se oraspoloži.
Jedan razlog za takvo razmišljanje leži u nerazumevanju depresije i nerazlikovanju depresije od obične, svakodnevne tuge. Drugi razlog je potreba ljudi koji je vole da veruju da ona to može da reši lako, jer tako im se sve čini manje strašnim.
5 važnih pitanja
A kako osoba koja je u depresiji, kada prepozna da ima takav problem, može sebi da pomogne?
Veoma je važno da potraži valjanog psihijatra koji će joj prepisati lekove. Adekvatni lekovi će joj omogućiti da se oseća bolje veoma brzo, da joj se raspoloženje popravi, da može da spava čitavu noć, da joj se vrati zdrav apetit ako ga nije imala i slično.
Drugi važan korak je da na psihoterapiji, ali i sama sa sobom porazgovara o sledećim pitanjima, bez osuđivanja sebe ma kakvi da su odgovori koje otkrije:
- Šta je to u mom životu što treba da se promeni, pa da moja depresija nestane?
- Kada se ničega ne bih plašila, baš ničega, kakve bih odluke donela u vezi sa svojim životom?
- Koji aspekt mog života, koja moja uloga mi pričinjava najveće zadovoljstvo?
- Kada se osećam istinski srećnom?
- Koje moje želje i potrebe ostaju hronično zanemarene?
Ukoliko smo otkrili šta nam treba, kako da navedene promene uvedemo u svoj život? Koje korake treba da preduzmemo? Kako da preduzmemo te korake, a da to bude u skladu sa našim temperamentom?
