Mame i osećanje krivice, to je tako često. Kada osećamo krivicu, mi shvatamo da smo nešto, prema sopstvenim merilima i kriterijumima, pogrešno uradili. Osećamo krivicu ili kajanje?
Šta je zapravo osećanje krivice i čemu ono služi?
Ovo osećanje u sebi sadrži sud, odnosno procenu naše „krivice“. Zdraviji oblik ovog osećanja bilo bi osećanje kajanja. Osećanje krivice, kao i kajanje, vezani su za prošlost, za nešto što se već dogodilo. Druga osećanja koja su vezana za prošlost, kao što je, recimo, osećanje tuge, imaju svoju svrhu u tome da nam pomognu da prihvatimo neki gubitak koji nam se dogodio, bilo da je to gubitak osobe, odnosa, nade, nekog dragog predmeta, neke telesne sposobnosti itd. Tuga utiče na nas tako što nam oduzima snagu i primorava nas da legnemo, ćutimo, primirimo se, da bismo mogli da budemo sami sa sobom i polako da svoj svet ponovo osmislimo i svoj život sagledamo opet, sada sa saznanjem da više nemamo (u fizičkom obliku) to što smo izgubili. Osećanje krivice je takođe vezano za prošlost, ali, za razliku od osećanja kajanja koje je čisto osećanje, ovo osećanje ima taj intelektualni deo koji ne dozvoljava da sebe prihvatimo sa tom greškom koju smo uradili, koji traži da sebe kaznimo. Zato nam osećanje krivice ne dozvoljava da zacelimo, kao što bi nam čisto osećanje kajanja omogućilo.
Zbog čega su mame naročito podložne ovom neprijatnom osećanju?
Zbog toga što i mame same, a i čitav svet, očekuje od mame da postigne ono što je za tri života nemoguće postići. Da bude uvek vedra, vesela, srećna zbog deteta. Da pozavršava sve svoje unutrašnje emocionalne nedovršene poslove pre nego što rodi dete. A niko na ovom svetu nikada nije uspeo da pozavršava sve unutrašnje emocionalne poslove! I ne samo to, nego da se sa potpuno novim zadacima snađe kao da je rođena radeći ih. Da kad rodi dete zna sve šta treba da se radi, iako nikada nije bila mama, iako ni ne zna kakvog je karaktera njeno dete. Da sve to radi bez straha, samopouzdano. Da bude divna supruga svome mužu. Da ne zamera ništa svojoj majci jer ona je sada odrasla i svi njeni unutrašnji vragovi su sada samo njena odgovornost. Da ako doji ne pojede i ne popije ništa što kažu da bi moglo da šteti, iako niko nikada nije uspeo da održi takvu vrstu samokontrole u ishrani, a da ne pređe u patološko stanje koje se zove ortoreksija. Da mora da doji, jer eto mora, ali da ne žudi za slobodom da odspava čitavu noć ili da ode negde na dan bez bebe jer beba tu njenu nesrećnost kroz mleko oseti. Da se svega odrekne, ali da ne pati zbog toga. I ostale budalaštine. Da se prema detetovom samopouzdanju ponaša kao da je krhko kao balončić od sapunice, a da odneguje dete da bude jako i snažno. Da bude supermama, a da kad pogreši nikada ne kaže sebi: „U redu je. Biće bolje naredni put“. Da ne greši uopšte, najbolje bi bilo!
Kako se izboriti sa osećanjem krivice?
Ne. Baš nikakve. Snažno ga se držimo jer verujemo da je to osećanje motivišuće, da bismo počeli da se ponašamo kao nitkovi i kao najgora verzija sebe kada bismo prestali da osećamo krivicu. Međutim, na malo dubljem nivou, u našem nesvesnom delu mozga mi time hranimo jedan štetan obrazac ponašanja. Napravimo neku grešku i, umesto da uradimo šta se uraditi može da ispravimo šta se ispraviti da, mi ulažemo energiju da razmišljamo o sebi, kako smo ovakvi i onakvi, kako stalno i uvek isto grešimo… Greška ostaje neispravljena, mi ostajemo duboko u samoopanjkavanju, uvereni da nešto korisno radimo time što sebe prekorevamo. Dalje, naše samopoštovanje značajno opada nakon takvih reči upućenih sebi, raspoloženje pada, pa osećanje krivice još više raste i povećava verovatnoću da napravimo istu ili neku drugu grešku. Da, recimo, udarimo dete jer nas je „izvelo iz takta“, da ga izgrdimo jer smo nervozni, da odbrusimo nešto i posvađamo se sa mužem.
Unutrašnji razgovor
Da smo samo osetili kajanje nakon nekog svog lošeg postupka, tada bismo rekli sebi: „Pogrešila si. Bila si napeta i neispavana, dešava se. Treba, dakle, da posebno dobro paziš na svoje reakcije kada si neispavana, imaj to od sada u vidu. Hajde da vidimo šta možeš da uradiš da popraviš stvar.“ Posledica ovakvog unutrašnjeg samogovora biće potpuno drugačije osećanje u odnosu na osećanje koje bi proizašlo iz nemilosrdnog samokažnjavanja pogrdnim rečima, koje radimo kada verujemo da je osećanje krivice korisno. Ni mi, ni naše dete (ili muž, majka, ako smo prema njima bili grubi) neće baš ništa imati od toga što se mi gušimo u samoprekorevanju.
Deci trebamo radosni!
Naprotiv. Mnogo im više trebamo radosni, snažni, sposobni da se iskreno izvinimo i pokupimo mrve za sobom. Da popravimo ono što se da popraviti. A ogromna većina naših grešaka se ne samo da popraviti, nego se da popraviti tako dobro da je na kraju bolje što su se dogodile nego da se nisu dogodile.
Iskreno izvinjenje može da ojača naš odnos. Hrabro priznanje svojih strahova i nesigurnosti zbog kojih smo i načinili grešku pomaže našim dragim ljudima da razvijaju emocionalnu inteligenciju, da i nas i same sebe bolje razumeju. Jako je malo grešaka koje su neispravljive. A ako takve greške ikada počinimo, tada treba da naučimo da sebi oprostimo. Takve greške ne traže od nas da učimo lekciju jer lekcija koju one nose se usvaja bez ikakvog dodatnog truda. One od nas traže da naučimo da pokažemo milost prema sebi, da naučimo da sebi oprostimo. To je njihova lekcija.
