Dete je osetljivo i introvertno, nije za brigu, sva su deca različita i divna. Neka su deca osetljivija od drugih, i emocionalno i fizički. Od rođenja lakše se bude i teže zaspivaju, bol osećaju intenzivnije, na promene reaguju burnije…
Dete je osetljivo i introvertno
Neka istraživanja o problemu zdravstvene anksioznosti (takozvanoj hipohondriji), govore da stalan okidač za to stanje preteranog straha može biti to što ljudi koji od njega pate intenzivnije nego drugi ljudi osećaju svoje telo. Prema ovoj teoriji, ljudi koji pate od hipohondrije u stvari osećaju intenzivno neka dešavanja u svom telu (ubrzano lupanje srca, na primer, i razne bolove i telesne nelagodnosti) koja drugim ljudima prolaze nezapaženo. Tako je i sa osetljivom decom. Izazovi, i oni iz spoljašnje sredine i iz sopstvenog tela, koje oni moraju da savladaju su prosto jači nego kod druge dece.
Roditelj, Odrasli i Dete
U transakcionoj analizi čovekova celokupna ličnost je prikazana preko tri takozvana ego stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. Deo naše ličnosti koji se zove „Odrasli“ predstavlja onaj naš uvek racionalni i praktični deo. Deo koji je uvek „ovde i sada“, usmeren na sadašnju situaciju. Vrlo praktičan. Šta mi treba od namirnica ako želim da napravim bešamel sos? U koliko sati treba da krenem ako želim da stignem na vreme? Šta treba da uradim ako mi dete ima visoku temperaturu? Sve su ovo pitanja kojima se bavi naš „Odrasli“. Deo koji zovemo „Roditelj“ je ono kakvi smo mi kada nekoga (ili sebe) grdimo, pokušavamo da motivišemo, tešimo itd. Drugim rečima, kada se prema sebi ili nekom drugom ponašamo roditeljski. Ego stanje „Dete“ je ono što deca kad se rode jedino imaju. Tu je većina naših osećanja, prijatnih i neprijatnih. Kao odrasli ljudi, iz ego stanja Dete reagujemo kada smo onako bezrazložno srećni. Kad uživamo u jelu, prirodi, lepoj slici, kad smo zaljubljeni, kada se plašimo preterano nečega. Kao na primer zubara ili javnog nastupa. Sve su to neka naša stara iskustva koja su i danas u nama živa i aktivna.
Ja sam samo Dete, umiri me i uteši
Kada se dete rodi, ono je svo sačinjeno od ego stanja Dete. Ono ne može da donosi racionalne odluke i da postupa praktično i mudro jer nema Odraslog. Deca od oko dve godine počinju da pokazuju naznake Odraslog koji se stvara. Pa imaju veoma zanimljive i simpatične interpretacije uzroka i posledica nečega što vide oko sebe. Na primer: „mrak pada zato što ja treba da idem na spavanje“. „Ako zatvorim oči, ljudi oko mene ne mogu da me vide“. Dete nema ni svog unutrašnjeg „Roditelja“, što je za ovu priču najvažnije. Ono, dakle, nema način da sebe uteši kada je tužno ili uplašeno. „Odraslog“ i „Roditelja“ detetu pozajmljuju njegovi pravi roditelji, koji donose odluke umesto njega i brinu za njega i teše ga kada se uplaši, a umiruju ga kada je uznemireno.
Ono u potpunosti zavisi od utehe koju će mu neko iz spoljašnje sredine pružiti.
Vremenom dete usvaja način na koji ga roditelji teše i to postaje sadržaj njegovog unutrašnjeg „Roditelja“. Ono kasnije u životu sebe teši i hrabri. Ili pak grdi i prekoreva, na sličan način na koji su to radili njegovi roditelji. Zbog toga je važno da poštujemo potrebe sasvim male dece za utehom, posebno osetljive dece. Bebe ne mogu biti razmažene ni manipulativne. Ma koliko da nam se nekada čini da jesu. Bebe plaču samo zato što im je teško i treba im uteha.
Osetljiva deca plaču češće?
Osetljivija deca plaču češće jer su izazovi i „nevolje“ sa kojima se ona suočavaju veće. Ako ostavimo dete da plače dok ne „nauči samo sebe da uteši“, ono će zaista vremenom prestati da plače. Ali ono nije naučilo da samo sebe teši. Ono je prosto naučilo da mu je uzaludno da zove. Jer niko neće doći. Da je svet tužno i opasno mesto. Osetljiva deca ovu nesrećnu „lekciju“ nauče mnogo snažnije.
