Kućni porođaj nije bezbedna opcija za sada u Srbiji. Tema kućnog porođaja izaziva mnogo emocija, dilema i romantičnih predstava. Ali svako ko je proveo godine u porodilištu zna da porođaj nije samo mirna atmosfera, muzika, svetlo i afirmacije. Porođaj je i medicina. Brzina. Prepoznavanje rizika. Uigran tim. Oprema. I ponekad i trka s vremenom.
Kućni porođaj nije bezbedna opcija za sada
Kao babica sa više od dve decenije iskustva, gledala sam bezbroj puta kako porođaj može biti najlepše iskustvo na svetu. Ali, i kako u sekundi može da se pretvori u hitno stanje. Zato osećam odgovornost da govorim iskreno: nije svejedno gde žena rađa. Životi mame i bebe zavise od sistema koji ih čuva. U porodilištu sam videla šta znači sinhronizovan tim. Neko uoči problem, drugi već trči po opremu, treći poziva anesteziologa ili neonatologa, četvrti priprema salu. Te reakcije se mere u sekundama. To je snaga sistema. A upravo toga, kod kućnog porođaja nema.
Danas smo daleko od porođaja kakvi su nekad bili
Danas se u akušerstvu mnogo toga unapredilo:
- žene se slobodno kreću tokom porođaja
- menjaju položaje
- prisutna je dula ako to žele u većini porodilišta,
- partner je često ravnopravni deo tima,
- tate su ogromna podrška, čak i tamo gde još uvek postoji averzija prema njihovom prisustvu,
- babice sve više koriste nežne, podržavajuće metode vođenja porođaja.
Samo prisustvo partnera često menja tok cele priče: smiren glas, ruka na leđima, osećaj sigurnosti. Nekad je to najjači analgetik koji postoji.
Istina iznutra – Ono što babice vide i znaju
Ono što se retko kaže naglas: čak i babice koje su u karijeri učestvovale u kućnim porođajima priznaju da postoje žene koje se u to upuštaju bez ikakvog znanja o porođaju, bez razumevanja rizika i bez realne slike šta porođaj može da uradi telu i bebi. I to je najopasnije. Neznanje i nerazumevanje, a ne porođaj sam po sebi.
Problem infrastrukture u Srbiji
Hitna pomoć se probija kroz saobraćaj, mostove, gužve u špicu. Nekada prođe 20–40 minuta samo da ekipa stigne do žene. U akušerstvu je to nezamislivo dugo. Hitna stanja ne čekaju.
Drugi problem je odgovornost: u porodilištu postoje protokoli, tim, dokumentacija i nadzor. U kućnom porođaju, sve je rasuto i nejasno. A posledice mogu biti teške.
Videla sam porođaje gde su sekunde pravile razliku. Kod kuće, te sekunde ne postoje.
Ko brine o bebi tokom porođaja
Najvažnije pitanje u svakoj priči o porođaju je ko čuva bebu?
- U porodilištu: CTG + tim koji reaguje u minuti.
- Kod kuće: beba je često „nevidljiva“ dok se ne rodi.
A kada se rodi u problemu, tada možda više nema vremena da se stvari poprave.
Često žene koje se odlučuju za kućni porođaj o ovome uopšte ne razmišljaju. Ne zato što su neodgovorne, nego zato što veruju da je beba zaštićena, da „ako je trudnoća bila uredna, biće i porođaj“. Ali istina je drugačija. I najzdravija beba može tokom porođaja da pokaže znakove da joj nešto smeta.
To su ponekad jedva primetni signali koje samo CTG može da otkrije:
- beba ne podnosi kontrakcije
- ritam joj pada
- ulazi u asfiksiju
- traži pomoć koju mora da dobije odmah
Važno je te znakove prepoznati dok još ima vremena da se reaguje. Kod kuće, toga najčešće nema, jer nema načina da se beba prati u realnom vremenu.
Reanimacija novorođenčeta i hitna stanja
Reanimacija novorođenčeta nije „par udaha“. To je timski, tehnički, hitan postupak koji zahteva opremu, lekove i brze reakcije.
Kod kuće se prve dve minute, najvažnije u životu, često izgube dok se shvati da nešto nije u redu.
Abrupcija placente, masivno krvarenje, distocija ramena… to ne može da se zbrine u kućnim uslovima.
“Ali, u Holandiji i Nemačkoj…”
Često se navode kao primeri, ali te zemlje imaju stroge protokole i uređen sistem:
– samo niskorizične trudnoće
– licencirane babice
– dve osobe na svakom porođaju
– oprema, kiseonik, uterotonici
– vozilo koje stiže za oko 10 minuta (umreženost sa zdravstvenim sistemom)
– prioritetan ulaz u bolnicu
– jasna odgovornost i protokoli
I uprkos svemu, tamo se većina žena se i dalje porađa u bolnici.
Naše bake i istina koju niko ne priča
Moja baka je ceo život nekontrolisano mokrila zbog povrede koju je pretrpela na porođaju kod kuće. Povrede koja nikada nije bila zbrinuta. A kao mlada babica, na jednim zadušnicama, videla sam nekoliko malih grobova. Pitala sam mamu čija su ta deca. Rekla mi je: „To su ona koja nisu preživela porođaj.“
Niko o tome ne govori. Mnogo dece se nije prijavljivalo ako nije preživelo prve dane. Mnogo majki nije imalo šansu da bude zbrinuto. Tradicija nije nežna. Tradicija je bila preživljavanje bez medicine.
Šta zaista želim za žene u Srbiji
Želim ono što svaka žena zaslužuje:
– intimnost
– slobodu pokreta
– partnera koji je podrška
– dula ako joj prija
– plan porođaja koji se poštuje dok je bezbedno
– mirnu sobu koja je i porođajna sala
– babicu koja prati ritam žene
– sistem koji reaguje kada je najvažnije
Sve ono što žene traže u ideji kućnog porođaja, može i treba da postoji u bolničkim uslovima.
Zaključak
U teoriji, uz uređen sistem, protokole, obuku, licencirane babice, timove i brz transport, kućni porođaj može biti bezbedna opcija. Ali dok toga nema, dok se rizici ne prepoznaju na vreme, dok ne postoji odgovornost i hitna medicinska podrška, lično sam i profesionalno protiv. Ne zato što žene ne znaju da rode, nego zato što sistem nije stvorio uslove da budu bezbedne.
Moj izbor je uvek isti: sigurna mama i sigurna beba.
