Mame su više od superheroine, treba da se zna! Ne, ovo neće biti tekst o tome kako su mame slabije od superheroja. Niti o tome kako imaju neke ozbiljne mane, pa ih ne možemo zvati superherojima… Mi smo mnogo više. Nije istinska moć u nepogrešivosti, nego u učenju i prevazilaženju, u nesnalaženju, pa snalaženju…
Na prvi pogled, zvuči kao kompliment, reći mami da je superheroj
Reći joj: „Kako ti sve to postižeš, mora da imaš neke natprirodne moći!“. ili „Ti si neverovatna, toliko obaveza, a uvek nasmejana i puna energije!“. To zvuči kao istinska pohvala i onaj ko je upućuje zaista i ima u planu da nam iskaže divljenje. Međutim, poznato mi je iz sopstvenog iskustva da svaki put kada mi neko kaže jednu od te dve rečenice, u meni se javi blago osećanje krivice. Da, osetim ponos kada to čujem, ali osetim i nešto neprijatno, neko osećanje slično sramu ili krivici.
Mame su više od superheroine – jesam li superheroj?
I sada razmišljam odakle dolazi to osećanje srama i krivice. Pa, dolazi od toga što ja znam da nisam superheroj. Kada mi neko to kaže, u mojoj glavi se jave slike, scene kada nisam bila ni blizu superherojstva. Setim se situacija u kojima sam osećala strah, kada sam očajavala, osećanje bespomoćnosti, beznadežnosti. Pa ravnodušnosti kad joj vreme nije, tuge, ljutnje, pa nakon toga očaja, kajanja, samoprekora.
Kako to oni rade?
Superheroji nemaju ovakva osećanja. Ili, ako i imaju nešto od toga, to nose uvek dostojanstveno, tako da ne izgleda kao slabost. Kad superheroina oseti strah, ona odmah posle toga oseti ljutnju zato što ju je neko ugrozio. Neko se usudio, i u jednom potezu mača sredi sve. Kad mi, ljudska bića, osetimo sva ta neugodna i šeprtljava osećanja, mi ne izgledamo ni snažno ni junački, da se ne zavaravamo. Zato što smo ljudska bića.
Mame su snažne
Superheroji i superheroine imaju natprirodne moći i to je osnovna razlika između mame i superheroine. Zato superheroina nije ni do kolena mami. Supeheroina se ne bori sama sa sobom, a svako zna da je to najteža bitka. Boriti se protiv sopstvenih vragova. Ona nikada nema problem sa samopouzdanjem. Ne mora da sebe silom diže ujutru iz kreveta. Da bodri sebe iz sve snage da bi bila srećna i hrabra pred svojom decom. Pred mužem i pred samom sobom, kao što mama mora i kada je na smrt preplašena. Superheroina nema hrabrosti jer nema straha. Hrabrost možemo da imamo samo ako imamo strah. I uprkos kome radimo to nešto što treba da uradimo. Ako nema straha, nema ni hrabrosti.
Superheroina uvek ima pravi odgovor?
Da, ima, na svaku neprijatnu ili nepravednu opasku vaspitačice, učiteljice ili dokone mame iz parka. Mama se bori sa sobom šta da kaže. Da li da uzvrati istom merom ili da se izdigne iznad toga. Mama razmišlja i čemu želi da nauči dete svojim primerom. Superheroina sve zna, a mama pravi mnogo grešaka i uči iz njih.
Zašto mama ne treba od sebe da očekuje savršenstvo?
Mama ne treba da očekuje od sebe savršenstvo jer to znači da ništa novo ne treba da uči. To bi bilo kao kada bismo želeli da smo sve o životu znali kad smo se rodili. Tada nam škola ne bi trebala jer ne bismo trebali da učimo. A bez škole bismo propustili i ponos na svoje prve tečno pročitane rečenice. I prve svađe na velikom odmoru sa najboljom drugaricom i slatko pomirenje nakon toga. Onaj lepi osećaj kada počinjemo da pišemo u novu, potpuno praznu svesku. To su neka moja lepa sećanja, a svako neka se seti svojih. Kad bi mama bila superheroj, ona ne bi imala sećanja na svoje trapave početke u majčinstvu. Ne bi imala čime da meri koliko je mnogo odrasla od tada do sada. Ne bi imala ono nemerljivo osećanje ponosa na sebe sada. I blagosti prema mlađoj sebi koja još mnogo toga ne ume i ne zna.
I zato, ako me neko vidi kao superheroja, meni to nije kompliment. Možda to osećanje srama i krivice koje osetim dolazi od toga što ta druga osoba ne vidi sve te moje slabosti koje imam. A koje superheroine nemaju.
Sve su mame superheroine!
A ja nisam manje od superheroine. Nijedna mama nije. Mi smo mnogo više. Nije istinska moć u nepogrešivosti, nego u učenju i prevazilaženju. U nesnalaženju, pa snalaženju. Ja sam mama koja mnogo greši, ali sam i mama koja uči i raste, raste opasno! Da me samo vidite za dve, tri godine kolika ću biti. Da samo vidite bilo koju od nas.
