Prijateljstva, da, ali odraslim ljudima nedostaju prijatelji. Odrasli ljudi imaju poznanike. Ali kao da ne znamo šta treba da se uradi pa da nam od tih poznanika neko postane prijatelj. Šta je sa nekada jakim prijateljstvima?
Prijateljstva u mlađem periodu
Većina odraslih ljudi pati za pravim prijateljstvom, ali o tome se malo govori. Poneki poznanik ili poznanica sa kojima povremeno popričamo, mnogo svakodnevnih obaveza. Mnogo odgovornih uloga koje imamo dobro sakrivaju i od nas samih činjenicu da nam fali da imamo jednog, ili još bolje dva ili tri, prijatelja. Ali od one stare vrste prijatelja, koga ćemo istinski da volimo i sa kim ćemo predano da gradimo prijateljstvo. Onakvog prijatelja kakvog smo imali ili maštali da imamo kada smo bili veoma mladi. Od one vrste koju možeš pozvati u pola noći jer ti je potreban razgovor. I koje, kad imaš, osećaš da možeš na kraj sveta da stigneš.
Kada smo bili u srednjoj školi ili na fakultetu, trebalo je da budemo baš neki osobenjak pa da nemamo nijednog vršnjaka sa kojim možemo popričati ili popiti kafu. Jer količina ljudi oko nas je bila tolika, i prosečnih, i čudnih, i odbačenih, i popularnih. Svako je mogao da nađe druga, ako bi iskreno pokazao interesovanje za ljude oko sebe.
U detinjstvu i ranoj mladosti znamo koliko prijateljstva vrede. Osetili smo mnogo puta na svojoj koži koliko znači kada je neko uz nas i koliko boli kada nije. Intuitivno znamo da je bar jedno snažno i iskreno prijateljstvo neophodno da bismo bili telesno i duhovno zdravi. I patimo ako ga nemamo. I ta patnja služi da nas podigne i pogura da tražimo prijatelja.
Prijateljstva koja ne sklapamo kao odrasli
U odrasloj dobi su nam prijatelji jednako važni. Isto kao i ranije, važno nam je da imamo jaka i lepa prijateljstva da bismo osećali njihovu podršku i ljubav. Da bismo mogli da dajemo svoju ljubav njima i da bismo imali ljude koji će nas oraspoložiti. Tokom jedne kafe motivisati, pomoći nam da na neki problem pogledamo iz drugog ugla. Dati nam novu ambiciju i uneti humor i više romantike u naš život.
Prijateljstva zaista mogu da unesu romantiku u obične dane. To se dogodi kada se potrudimo da se lepo obučemo kada idemo na kafu sa drugaricom. Kada joj naberemo buket cveća. Ili joj kupimo neku sitnicu: maramu, lepu šnalu, zanimljiv rokovnik, čokoladu. Potrudimo se da obradujemo nju, pa i nama bude lepo i dan nam postane vedriji. Imamo nekoga da nam tokom razgovora završi našu rečenicu jer zna tačno na šta mislimo. I da nam kaže: “Da, i meni se to dogodilo. I ja sam se tada isto tako osećala”. A nema mnogo rečenica koje nas toliko brzo smire i uteše kao te dve. To je ona mala, svakodnevna, a veoma važna dobit od prijateljstva.
Nema se vremena i kolotečina
Međutim, kada odrastemo mnogo se manje govori o prijateljstvu. Kao da se podrazumeva, kao da i mi sami podrazumevamo. Da ako imamo porodicu ne moramo da imamo prijatelje. Poznanike da, ali prave prijatelje ne mora. Jer nema se vremena. Ko još ima vremena da se čuje sa drugaricom natenane ako je sve u redu? Ko još ima kapacitet za prijateljstvo pored svih možda loših i nerešenih odnosa koje ima. Sa svojim roditeljima, mužem, ženom, šefom, kolegama. Možda i sa samom sobom. Jer, kome je do građenja odnosa koji ne mora da gradi, pored svih onih koje mora. A pri tome oseća neke svoje nesigurnosti, strahove, brige svakog dana? Nego prosto odradimo sve ono što moramo tokom dana. Najbolje što umemo, i čekamo da se dan završi. I tako još jedan, pa još jedan dan. I tako dok ne bude kasno da se popravi nešto. Svesno stvaramo sebi buduća žaljenja. Što nismo uhvatili za ruku i uveli neke ljude u svoj život dok smo imali priliku. Što smo dozvolili da dobra prijateljstva umru zbog nemara.
Nekada jaka prijateljstva
Često kada zasnujemo svoje porodice od nekada jakih prijateljstava ostaju veze na društvenim mrežama. I povremeni susreti na dečijim rođendanima, recimo. Čak ni to, da ne osećamo obavezu, verovatno ne bismo imali.
Najveća žaljenja su ona za propuštenim prilikama. Za bakama i dekama kojih više nema a štošta im nismo rekli i štošta ih nismo pitali. Za roditeljima. Za decom koja su odrasla, što nismo više provodili vremena sa njima dok smo mogli i dok su nas tražili. I za prijateljima, što smo sebe uskratili za njih.
