Radovanje kao način postojanja – Postoji jedna prosta istina, koja mnogim ljudima nekako izmiče, a ona glasi – samo onaj ko ume da se raduje sitnim stvarima, ume da se raduje i krupnim.
Deca su očarana svojim životom
Sigurno ste primetili da veoma malo dete vidi lepotu u sasvim običnim stvarima, kao što je svitac, mačije oči u mraku, kada otkrije sposobnost sunđera da upije vodu, šuškajući zvuk celofana, prskanje vode kada skoči u baricu, osećaj pod prstima kada uvuče ruku u džak pun zrna kafe. Svi smo mi kao deca umeli da se zaljubljujemo u svoje dane i bili smo očarani svojim životom.
Kako odrasta, postaje sve teže dete oduševiti nečim. Od čudesa, takve stvari postaju podrazumevajuće.
Da li smo zaboravili da se radujemo?
Odrastao čovek se obično ne oduševljava presijavanjem sapunice dok pere sudove, niti mu mnogo znači kada na putu naiđe na veliku gomilu pokupljenog suvog lišća.
Ponekom odraslom čoveku je mašta zakržljala, kao i sposobnost radovanja zbog sitnica. Treba mu nešto mnogo jako i veliko da bi se radovao. Da diplomira, recimo. Sopstvena svadba. Kada mu dete diplomira. I tako još desetak velikih događaja u životu, i to je to.
Diviti se i radovati postojanju
Ali neki ljudi su ipak uspeli da sačuvaju i da ojačaju tu svoju rođenjem datu sposobnost da se raduju malim stvarima. Oni ne moraju da oslepe, pa progledaju ponovo, da bi se svakodnevno iznova divili lepoti pahulje ili drveta, ili lica svog deteta.
Njima je važno putovanje, mnogo više od cilja. Recimo, oni upisuju studije da bi saznavali svakog dana nešto novo i zanimljivo iz oblasti koja ih zanima, da bi prevladavali izazove, upoznavali nove i uzbudljive ljude, zbog hrskavih stranica novih i mirisa starih knjiga i sveže naoštrenih drvenih olovaka. Njih uzbuđuje putovanje. Dobiti diplomu pravnika ili lekara za njih je tek jagodica na vrhu torte. Jagodica koja obećava nove avanture.
Ljudi koji su ponovo naučili, ili pak koji nikada nisu zaboravili da budu srećni zbog malih stvari, oni kao da su zaljubljeni u svaki svoj dan, ma šta da im taj dan donosi.
Zbog čega je većini ljudi toliko teško da razmišljaju na ovakav način?
Zbog čega je većini ljudi um navikao da brine i da prvo primećuje uglavnom ružne stvari? Čak i kada vide nešto lepo, neki lep prizor, nečiji lep gest, neki ljudi odmah zatim kažu: “Da, ali…”, “Ali zašto ne bi mogli svi parkovi da budu tako lepo uređeni?”, “To će za dva dana da se pokvari”, “Dokle li će trajati to”, “Čekaj samo da…” i slično.
Naš mozak je zapravo veoma lako navići da brine. Valjda smo evolutivno tako podešeni, da nam je veoma važno da spremno reagujemo kada imamo razlog za brigu.
Razlika je u tome što se mozak praistorijskog čoveka nije zamajavao brigama kojima se mi danas bavimo. Pretpostavljamo da je onaj deo mozga praistorijskog čoveka koji je zadužen za čisto preživljavanje mogao imati poverenja u onaj drugi deo mozga zadužen za fantaziranje, maštanje, pa kad taj drugi deo mozga kaže “Beži, opasnost! Juri nas lav”, ovaj prvi deo mozga spremno šalje krv u ruke i noge, da trčimo kao ludi i širom nam otvara oči!
Ali danas, taj prvi deo mozga više nema poverenja u nas, jer mu svakodnevno šaljemo video klipove svojih katastrofičnih fantazija, od kojih se uglavnom nijedna nije realizovala. I tako naš um brine konstantno i ne radi ništa po tom pitanju.
Radovanje kao način postojanja je veliki benefit
Postoji jedna prosta istina, koja mnogim ljudima nekako izmiče, a ona glasi – samo onaj ko ume da se raduje sitnim stvarima, ume da se raduje i krupnim. Ne može drugačije.
Samo onaj ko ume da vidi lepotu u učenju, u putovanju ka odrednici koja se zove sticanje diplome, u savladavanju teških lekcija, samo taj ume da se istinski obraduje diplomi kada je dobije.
Samo onaj ko ume da ceni sastojke od kojih se jelo sastoji, umeće da zaista uživa u ukusu tog jela.
Samo ona koja ume da vidi lepotu i u izazovima i teškoćama majčinstva, u učenju na svojim greškama, u prevazilaženjima prepreka, samo ona će umeti da istinski voli što je mama.
Samo ona koja ume da vidi lepotu jednog cveta, umeće da zaista sagleda lepotu raskošne bašte.
Samo ona koja ume da primeti i osvesti trenutke bliskosti sa svojim ljudima dok pričaju o sasvim običnim stvarima, samo njoj neće trebati krupne stvari da bi znala koliko joj vredi to prijateljstvo.
Velike stvari će se pobrinuti same za sebe
Jedna pesma (William Martin, “The Parent’s Tao Te Ching: Ancient Advice for Modern Parents”) kaže da treba da naučimo dete da ne žudi za velikim stvarima, nego da nađe lepotu u običnim, u kušanju jabuke i kruške, u dodiru ruke, da naučimo dete da plače kada životinje i ljudi umru. Ako naučimo dete da žudi za običnim stvarima, velike stvari će se pobrinuti same za sebe.
Pričamo o zahvalnosti zapravo, kao putu ka sreći
Vežbajući zahvalnost, učimo da obraćamo pažnju na malene svakodnevne lepote. Klasična vežba da pred spavanje ili tik nakon buđenja nabrojimo nekoliko stvari zbog kojih smo zahvalni je i postala klasična zato što zaista postiže rezultat.
Suprotnost zahvalnosti je pohlepa. Pohlepa nastaje kada nas ništa što postignemo ne zadovoljava, nego žudimo za nečim većim, jer verujemo da ćemo tada, kada to postignemo, moći biti srećni.
Setite se večeras zbog čega osećate istinsku zahvalnost za ovaj dan. To može biti nešto malo, lepa rečenica koju ste čuli, lep prozor sa muškatlama, ili ukusno jelo koje ste pojeli. Sutra uveče opet. Tokom dana napravite mentalnu zabelešku kada vidite ili čujete, ili pomislite nešto lepo, pa se uveče zahvalite i za to. Tako se vežbaju oči da primećuju lepe stvari.
