Zašto su Trudnice Preosetljive? Emocije koje žena oseća u trudnoći, mogu da postanu intenzivnije, burnije. Da traju kraće nego inače i da se brzo smenjuju.
Zašto su trudnice preosetljive?
Trudnica može iznenada da postane osetljiva na neke bezazlene opaske ukućana, da naizgled bez razloga postane veoma tužna ili zabrinuta. Ovakvo stanje se često pripisuje delovanju hormona. Tokom trudnoće lučenje postojećih hormona se mnogostruko uvećava. A počinju da se luče i neki novi i dešavaju se i mnoge druge telesne promene. Međutim, sa psihološke tačke gledišta povezanost telesnih promena kao što je promena u hormonima i emotivnog stanja žene nije tako jednostavna.
Neke žene kroz trudnoću prolaze rasterećeno?
One mogu da budu zadovoljne i uzbuđene zbog izmena na svom telu koje trudnoća donosi. Da osećaju radost i samo ponekad blagu tremu zbog promena koje će da se dogode rođenjem deteta u njihovom životu. One su sigurne u svoju sposobnost da se snađu u novoj situaciji. Međutim, za većinu žena period trudnoće predstavlja istovremeno i period velike sreće, ali i velikih strahova.
Bazični osećaj sigurnosti
Naš bazični osećaj sigurnosti nalazi se u našem telu. Kada se telo brzo menja (kao što se to dešava u pubertetu, trudnoći, tokom nekih bolesti ili nakon povreda), dešava se da postajemo neuobičajeno uplašeni i nesigurni, a da ne znamo zbog čega. Kao da odjednom postajemo manje hrabri. Ovde nije u pitanju promena u fizičkom izgledu u smislu gubljenja lepote, straha od debljine i slično, iako i to može da ima uticaja, naročito kod žena koje su veliki deo svog samopouzdanja zasnovale na telesnom izgledu.
Ovde je reč o nečemu drugom?
Kada se na telesnom nivou događaju neke velike promene, to se odražava na naš doživljaj sopstvene bezbednosti i zaštićenosti. Kada telo pokazuje promene koje mi ne možemo da kontrolišemo, tada je i naš bazični osećaj sigurnosti uzdrman. Iako su ove promene u trudnoći normalne, prirodne i adaptivne, potrebno je vreme da prihvatimo da se one dešavaju i da se počnemo osećati bezbedno i sigurno.
Osećaj da nemamo kontrolu nad svojim telom
U trudnoći može da bude narušen naš osećaj kontrole nad sopstvenim telom iz još jednog razloga. Osim što se telo brzo menja i ponekad ne ostavlja dovoljno vremena da se žena prilagodi na promene, takođe i ljudi oko nje nenamerno doprinose njenom osećanju gubitka kontrole nad svojim telom i svojim odlukama. Lekari i medicinsko osoblje često zahtevaju razne procedure, testove, zdravstvene analize, očitavaju rezultate, pri tome ne objašnjavajući ženi značenje svega toga.
Trudnici se često ne ostavlja izbor kada je u pitanju njeno telo?
Ili se samo naizgled ostavlja izbor tako što se njeno eventualno odbijanje neke procedure ili traženje drugog mišljenja predstavlja kao neodgovornost prema zdravlju deteta.
Trudnoća donosi i jasnu potrebu za suočavanjem sa predstojećim promenama u socijalnim relacijama. Trudnica može da strahuje od toga da li je dorasla zadatku, da li će se snaći, da li će biti dobra majka. Kako će se dolazak deteta odraziti na njen odnos sa partnerom, sa rodbinom. Da li će zaista moći da podeli brigu o detetu sa njima. Zbog ovih strahova trudnica postaje veoma osetljiva na neke postupke ukućana jer ih projektuje u budućnost.
Kada strah upravlja našim razumom u trudnoći?
Tada nemamo distancu u odnosu na ono što zamišljamo da bi se moglo desiti, i nemamo kočnice. Tada jedno partnerovo kašnjenje sa posla lako postaje katastrofa biblijskih razmera. Tada male neodgovornosti dobijaju ogromne dimenzije, trapavi dobronamerni komentari postaju velike uvrede, a sporadične greške postaju trajne karakterne mane. Međutim, kako žena postaje sigurnija u svoje telo i svoju snagu i sposobnost da se snađe u ulozi majke, tako i ti strahovi nestaju.
Nisu hormoni nego osećanja?
Ne bi trebalo nečija osećanja olako pripisivati “hormonima” jer ma koliko da su neuobičajena za tu osobu i ma koliko se nama činila trenutna i ishitrena, njena osećanja su stvarna.
Zašto je trudnica neshvaćena?
I ako ih tek tako otpišemo kao posledicu stanja u kojem se osoba nalazi, to u njoj stvara osećanje izolovanosti, neshvaćenosti, usamljenosti i stida. Tada je malo verovatno da će nam se obratiti ako joj bude bilo potrebno da sa nekim razgovara.
Umesto da njene emocije pripisujemo hormonima, mnogo bi bolje bilo kada bismo pokušali da joj pomognemo da nađe uzrok takve promene raspoloženja. Ako je ljuta, zbog čega je ljuta? Ako je emocija koja stoji iza te ljutnje ili tuge strah, čega se plaši? I da je zaista čujemo kad nam odgovori. Razumevanjem sopstvenih emocija vraćamo osećaj kontrole. To je upravo ono što je mnogim ženama u trudnoći potrebno.
