Odlazak kod psihologa bi trebalo da bude kao odlazak na kontrolu kod bilo kog lekara. Kao deo lične higijene i prevencije očuvanja zdravlja. Lekari su tu da nas učine zdravijima, a psiholozi psihički jačima.
Zašto je odlazak kod psihologa za mnoge ljude problem?
Razlozi zbog kojih se ljudi, kojima bi inače prijao razgovor, ne obraćaju psihologu su raznorazni i brojni. Svim tim razlozima je zajedničko to da ta osoba u sebi nosi psihološku zabranu da potraži pomoć koja joj je potrebna. Ta zabrana na traženje pomoći manifestuje se mitom o tome kako izgleda snaga, šta znači biti psihički zdrav i jak, i stidom od pozicije nemoći. Zatim i nepoverenjem u kompetentnost drugih ljudi i slično. Naš um je vrlo vešt i kreativan kada treba da nas uveri da je neki naš strah zapravo vrlo opravdan. I da bi svako normalan trebao da se plaši isto toga.
Neki od strahova zbog kojih se ne ide kod psihologa ili psihoterapeuta
Ovo su neki od čestih strahova kada je reč o odlasku na razgovor kod psihologa ili psihoterapeuta. Ispod svake stavke navela sam stvarni, objektivni argument protiv tog straha. On bi trebao da pomogne da promenite ugao posmatranja i umirite svoju nelagodnost. I date sebi priliku da dobijete adekvatnu negu i pomoć.
Ako odem kod psihologa, time priznajem sebi da nisam dovoljno jak/jaka
Sličnom logikom se vode i ljudi koji ne odlaze kod lekara kada ih nešto boli ili im se nešto inficiralo. I oni veruju da bi trebalo samo telo da im se izbori sa svakom upalom i infekcijom ako im je imunitet dovoljno snažan. Problem sa ovakvim zaključkom je u tome što snažan imuni sistem, kao i snažan um, nisu oruđa za trku na sto metara nego za maraton. Koliko je telo jako vidi se s godinama, a ne u jednom danu. Cena koju plaćamo ako nepotrebno i budalasto proveravamo svoje telo ovakvim testovima je prevelika. Slomljena ruka će zarasti sama od sebe i bez pomoći doktora naravno, ali će vrlo verovatno zarasti loše i pogrešno. Telo će se verovatno izboriti sa netretiranom infekcijom nakon nekoliko nedelja ili meseci, ali sa kakvim posledicama? Preživećemo, ali ćemo iz tog iskustva poneti hronične bolove i neke nove slabosti u svom telu. Isto je i sa psihom. Sa svačim mi možemo da naučimo da živimo, ali mnoge psihičke rane takođe zarastu pogrešno. Dok mi dokazujemo sebi da nam ne treba pomoć, prolaze nam dani u tuzi i strahu. Propuštamo da uživamo u detinjstvu svoje dece, u važnim događajima u životima ljudi koje volimo. Prolaze nam obični lepi dani neprimećeni.
Ako bismo, pak, potražili pomoć, velika je verovatnoća da bismo dobili alatke kojima bismo postali još snažniji. Lekari su tu da nas učine zdravijima, a psiholozi psihički jačima. Ta starinska slika o snažnom čoveku koji nikada nije išao kod lekara bi trebalo da bude prevaziđena. Da je zameni slika čoveka koji se dobro stara o sebi. Koji veruje u preventivu i u izlečenje i koji ne želi da besmisleno i nepotrebno pati.
Ako odem kod psihologa, drugi će misliti da nisam dovoljno jak/jaka
Moje je iskustvo da stariji ljudi čekaju decenijama da bi potražili pomoć. Naposletku, kada se obrate za savet, poželim da ih izgrdim (ali to ne uradim). Zbog toga što se nisu na vreme javili, što su toliko dugo čekali. Da su se javili pre dvadeset godina, možda u međuvremenu ne bi pokidali veze sa ljudima koji ih vole. Možda se ne bi razveli, izgubili posao i zdravlje. Možda ne bi bili u depresiji. Možda su tada mogli zaista početi od nule. A sada po svim aspektima svog života prvo treba da se izvuku iz minusa i dođu do nule.
S druge strane, mlađim ljudima je danas mnogo lakše da kažu da idu kod psihologa. U većini situacija ljudi doživljavaju nešto onako kako im mi to predstavimo. Ako uzgred pomenemo da smo bili kod psihologa, bez objašnjenja, pravdanja, stida, ljudi će to tako i doživeti. „Kada sam se razvodila, psiholog mi je mnogo pomogao da na neke stvari gledam drugačije. Uvidela sam koliko sam se nepotrebno samožrtvovala u tom braku. Tada sam, na terapiji, donela odluku da se bolje staram o svojim željama. I naučila sam kako da to radim. Tako sam, malim koracima, u međuvremenu zatražila i dobila povišicu na poslu. Naučila da reagujem mirno i pribrano kada mi dete počne plakati i bacati se na pod. postala bolja prijateljica i u svoj raspored uvela redovna nalaženja sa drugaricama, Oslobodila sebe seksualnih stega i zabrana koje sam verovatno nosila od detinjstva i još mnogo toga“.
Zar to ne zvuči mnogo bolje nego: „Bila sam toliko očajna da sam čak išla i kod psihologa kada sam se razvodila“? Zar ne zvuči jače i sigurnije žena koja kaže: „Baš sam danas bila kod ginekologa. Obična redovna kontrola.“ nego žena koja kaže: „Zašto bih išla kod ginekologa kada sam zdrava? Hvala bogu, evo već trideset godina nisam imala potrebe da idem kod ginekologa.“ Obe žene su sasvim zdrave, ali zar ne biste više volele da budete kao ova prva?
Ako odem kod psihologa, tražiće od mene da pričam o stvarima o kojima ne želim da pričam
Psiholog bi trebalo da uvek i samo pita ono što je bitno za problem zbog koga mu se klijent javlja. Ako vam psiholog postavi pitanje o nečemu iz vaše prošlosti, on to ne radi da bi vas stavio u neprijatnu situaciju. Niti iz neke perverzne radoznalosti. Nego zbog toga što pretpostavlja da je to nešto moglo da bude uzrok vaših današnjih problema.
Veoma je važno da znamo da kažemo ili pokažemo kada o nečemu ne želimo da pričamo. Ako nismo još spremni da o nekoj temi razgovaramo, postoji dobar razlog za to. I psiholog uglavnom neće insistirati da pričamo o tome dok se ne budemo osećali spremnim, ako uopšte bude potrebe da se otvara ta tema. Nije neophodno da svaku neprijatnu priču ispričamo i razradimo da bismo kroz terapiju postigli unutrašnji mir. Mi smo napravljeni da živimo u miru sa mnogim svojim neraščišćenim odnosima i neprorađenim i nezaraslim ranama. Nije neophodno sve rane isceliti da bismo mogli da budemo srećni.
Kada jednom krenem, moraću da idem mesecima, a za to nemam novca
Istina je da za neke promene treba vremena. Jedan sat terapije nedeljno je ništa ako ostalih 167 sati tokom te nedelje provedemo ne razmišljajući o onome na čemu smo radili na terapiji i ponavljajući stare obrasce ponašanja. Ali dobra vest je da smo mi svi napravljeni da se oporavljamo. I da nam treba daleko manje vremena da steknemo novu dobru naviku nego što nam je trebalo da stvorimo lošu. Uz vredan rad između dve terapije i uz promišljanje o onome o čemu ste pričali, oporavak neće trajati dugo.
Ponekad je, pak, zaista dovoljna jedna vešto sročena rečenica, rečena u pravom trenutku, da nam pomogne da promenimo ugao posmatranja. Takvi uvidi se na terapiji dešavaju svakodnevno. Ali obično promene nisu trajne jer nas, čim izađemo iz savetovališta ili prekinemo razgovor na Skajpu, polako počnemo vraćati svojim starim načinima razmišljanja i navikama. I entuzijazam zbog važnog uvida ubrzo nestaje. Ali ako odmah nakon te terapije počnemo da pravimo male pozitivne korake u životu, ti mali koraci mogu da donesu male pozitivne promene. One će održavati našu rešenost da se menjamo nabolje. Uskoro bi kao lavina moglo da se pokrene nešto dobro u našem životu. Zahvaljujući tim malim ali svakodnevnim koracima.
S druge strane, sasvim je u redu da ne želimo da popravljamo sve svoje loše navike. Kao što sam već rekla, nije neophodno da sve rane zacelimo da bismo mogli da budemo srećni. Ponekad sve što nam treba i sve na šta smo spremni je da nas neko smiri. Da umiri požar kada se rasplamsa, da umiri brod u oluji. A posle ćemo sami preuzeti kormilo.
Moji problemi su smešni naspram ozbiljnih problema drugih ljudi. Plašim se da će me psiholog osuđivati.
Mi nikada ne možemo znati koliki se problem valja iza nekon na prvi pogled banalnog problemčića. Neko ko dođe na terapiju zbog naizgled običnog ljubavnog problema može biti istinski povređen i boriti se sa osećajem odbačenosti i nevoljenosti. Može biti suicidan zbog toga. Taj ljubavni problem može biti vrh ledenog brega sačinjenog od preživljenih trauma i zlostavljanja. Da, neko drugi bi se sa našim problemom možda izborio kao od šale. Neka druga žena bi davno takvom mužu pokazala vrata. Neka druga majka bi bez problema pronašla snagu i volju da se na kraju radnog dana igra sa svojom decom svako veče. Neko drugi bi se sa mnogo više dostojanstva i empatije prema drugima ponašao kada je uplašen. Ali vi ne znate kakve tuđe nevolje vi prevazilazite lako, svakog dana. Ni ne pretpostavljajući da bi neko sa tim mogao da ima problem.
Ljudi su često prestrogi prema sebi i nemaju razumevanja za neka svoja osećanja. Nekim ljudima je potpuno neprihvatljivo što su, recimo, u jednom trenutku osetili ljutnju na nekoga ko je bespomoćan, na bebu ili bolesnika koga paze. Pitaju sebe, kada sve prođe: „Kako sam mogla biti tako nesaosećajna?“ Ali mi ne možemo uvek kontrolisati šta osećamo. Neka osećanja dolaze zbog iscrpljenosti i nenaspavanosti. Ono što apsolutno možemo i treba da osećamo jeste naše ponašanje, ono što uradimo kada osećamo ljutnju, na primer. Ne treba da se osećamo loše jer smo bili ljuti nakon što nas je beba probudila sedmi put tokom noći. To osećanje dolazi iz jednog prastarog dela mozga koji služi za preživljavanje i na koji ne možemo da utičemo. Ono na šta, pak, možemo i treba da utičemo je naše ponašanje. Ako smo se izvikali na bebu ili nedužnog ukućanina, tada je osećanje kajanja vrlo zdravo. I služi da nas nauči da reagujemo bolje drugi put.
Psiholog me neće razumeti
Teško da možete psihologu reći nešto što će ga neprijatno iznenaditi ili što neće moći da razume. Psiholozi koji rade sa ljudima naučili su da prepoznaju, pre svega kod sebe, različita osećanja i da ih razumeju i prihvate. Gotovo da nema ljudskog osećanja ili dileme sa kojom se psiholog nije već suočio i koju nema u sopstvenom iskustvu.
Ako ipak osećate da vas psiholog ne razume, nemojte ignorisati taj osećaj. Najgore što možete da uradite je da dosledno dolazite na terapiju sa osećajem da nešto nije u redu sa vama. Da ste vi nekako krivi za taj neprijatan osećaj i nedostatak povezanosti. Da, ponekad ljudi imaju problem da se otvore čak i stručnjaku kome potpuno veruju. Ponekad rade nesvesni otpori i otežavaju nam da se menjamo. Ali najčešće nam prosto taj konkretan stručnjak ne odgovara. Mi tražimo nekoga ko će podeliti svoje iskustvo sa nama jer takve ljude volimo, a psiholog kod koga smo došli je vrlo distanciran i škrt u otkrivanju sebe. Ili nam nasuprot tome prija neko ko je nepristupačan kao osoba, deluje veoma siguran u sebe jer nam takvi ljudi ulivaju poverenje. I ne želimo da znamo da je naš psiholog razveden i slične detalje koji nam mogu narušiti sliku autoriteta. Razlozi zbog kojih nam neko ne prija kao osoba mogu da budu diskutabilni. Umesto da o tome diskutujemo, daleko je lakše potražiti drugog stručnjaka, onoga ko se spontano uklapa u našu sliku autoriteta. Tako da ne moramo još i sa tim da se borimo, pored problema zbog koga tražimo pomoć.
Ne treba da se na bilo koji način pripremate kada idete kod psihologa na razgovor
Nije neophodno da vam bude jasno kao dan šta vas konkretno muči. Mi smo navikli da ljudi dolaze samo sa saznanjem da im nije dobro, da nisu srećni i da žele da se nešto promeni. Prvi susret obično prođe u nastojanju da što približnije odredimo šta to ne valja i zašto i šta nam je činiti u vezi sa tim.
Dovedite svoje misli i osećanja, kakva god da su, bez samoosuđivanja. Nakon prvog razgovora videćete da niko nije od šoka pao sa stolice i da osoba preko puta vas poprilično zna o čemu pričate. Da može da vas dobro razume. Na tom razgovoru saznaćete dve stvari sigurno: da niste sami i da ste samo ljudsko biće koje zaslužuje razumevanje i saosećanje.
