Jedno od najčešćih pitanja roditelja kada je dete u početnom razvoju govora jeste: „Da li treba da ga ispravim kada kaže pogrešno?“ Pitanje je sasvim opravdano. Roditelj želi da dete govori pravilno, da na vreme usvoji glasove, reči i gramatičke oblike, ali istovremeno ne želi da ga optereti ili obeshrabri.
U početnom razvoju govora odgovor nije jednostavno „da“ ili „ne“. Dete treba da dobija pravilan govorni model, ali način na koji odrasli reaguje na grešku mnogo je važniji od samog ispravljanja.
Dete u početnom razvoju govora – Govor se razvija postepeno, greška je deo učenja
Razvoj govora nije proces u kome dete od prve izgovorene reči odmah koristi jezik kao odrasla osoba. Naprotiv, u ranom periodu dete svakodnevno pravi veliki broj razvojno očekivanih grešaka. Ono pojednostavljuje duže reči, zamenjuje ili izostavlja glasove, koristi jednu reč za više značenja, skraćuje rečenice i postepeno usvaja gramatička pravila. Takve greške često predstavljaju znak da je jezički sistem u razvoju, a ne dokaz da dete „ne zna“ ili da je potrebno svaku njegovu reč odmah korigovati.
Dete na ranom uzrastu istovremeno uči da razume govor, povezuje reči sa predmetima i događajima, planira šta želi da kaže, pronalazi odgovarajuće reči i organizuje pokrete govornih organa. Zbog toga je prirodno da njegov izgovor u početku bude pojednostavljen. Ako dete, na primer, kaže „tapa“ umesto „kapa“, „voda pala“ umesto „voda je pala“ ili upotrebi svoj dečji oblik neke reči, ono ipak pokušava da prenese poruku. U toj fazi najvažnije je sačuvati želju za komunikacijom i istovremeno mu ponuditi jasan, pravilan model.
Ispravljanje i modelovanje nisu isto
Kada govorimo o podsticanju pravilnog govora, korisno je napraviti razliku između direktnog ispravljanja i jezičkog modelovanja. Direktno ispravljanje obično zvuči ovako: „Nije tapa, nego kapa. Hajde, reci kapa.“ Ako se takva reakcija često ponavlja, dete može steći utisak da je važnije kako je nešto izgovorilo nego ono što je želelo da saopšti.
Modelovanje je drugačije. Odrasli prihvati detetovu poruku, a zatim prirodno ponovi reč ili rečenicu u pravilnom obliku. Ako dete kaže: „Tapa moja“, roditelj može odgovoriti: „Da, to je tvoja kapa. Stavićemo kapu jer je hladno.“ Dete tada čuje tačan oblik više puta, ali razgovor nije pretvoren u proveru znanja. Na taj način odrasli daje korektivnu informaciju bez direktne kritike.
Ovakav pristup je posebno važan u periodu kada dete tek počinje da spaja reči. Cilj nije da ono odmah savršeno ponovi odraslog, već da kroz veliki broj kvalitetnih jezičkih primera postepeno izgradi stabilne predstave o glasovima, rečima i rečeničnim strukturama.
Zašto stalno traženje da dete ponovi može biti kontraproduktivno?
Roditelji često, iz najbolje namere, koriste rečenice: „Reci lepo“, „Ponovi“, „Kako se kaže?“, „Ne tako“, „Možeš ti to bolje“. Povremeno traženje ponavljanja nije samo po sebi problem, ali kada postane dominantan način komunikacije, razgovor može početi da liči na testiranje. Dete tada više ne govori spontano da bi nešto podelilo, tražilo ili komentarisalo, već očekuje procenu odraslog.
Kod neke dece to dovodi do smanjenja spontanog govora. Dete može početi da bira kraće i sigurnije reči, da izbegava reči koje teško izgovara ili da se oslanja na pokazivanje. Kod temperamentno osetljivije dece česta korekcija može izazvati ljutnju, povlačenje ili odbijanje ponavljanja. Posebno treba izbegavati podsmeh, imitiranje pogrešnog izgovora radi zabave, poređenje sa drugom decom i komentare pred drugim ljudima.
Važno je razumeti i da dete često još nema razvojnu mogućnost da izgovori glas koji odrasli od njega zahteva. Ako određeni glas još nije stabilan u njegovom fonološkom sistemu ili dete nema dovoljno preciznu motoričku kontrolu, deset ponavljanja neće nužno dovesti do pravilnog izgovora. Umesto vežbe može nastati frustracija.
Kako pravilno reagovati kada dete pogreši?
Najkorisniji odgovor u svakodnevnoj komunikaciji najčešće ima tri koraka: prvo razumemo i prihvatimo poruku, zatim ponudimo pravilan model, a potom nastavimo razgovor. Na primer, dete kaže: „Maca pava.“ Roditelj odgovara: „Da, maca spava. Baš se umorila.“ Time je detetu potvrđeno da je uspešno prenelo značenje, a istovremeno je čulo pravilan oblik rečenice.
Ako dete kaže: „Daj tota“, misleći na sok, odrasli može reći: „Hoćeš sok? Evo soka.“ Nema potrebe da se insistira: „Neću ti dati dok ne kažeš sok.“ Govor treba da ostane sredstvo povezivanja i komunikacije, a ne uslov za dobijanje osnovne potrebe. Kada je dete raspoloženo za igru glasovima i rečima, odrasli može nežno naglasiti ciljnu reč, ali bez pritiska da je dete obavezno ponovi.
Proširivanje detetove rečenice – jedna od najboljih strategija
Pored pravilnog ponavljanja, veoma je korisno proširivanje. Odrasli uzme ono što je dete reklo i doda jednu ili dve informacije. Ako dete kaže „Auto ide“, roditelj može reći: „Da, crveni auto brzo ide.“ Ako kaže „Beba jede“, odrasli može dodati: „Beba jede bananu.“ Na taj način dete dobija model malo složeniji od sopstvenog trenutnog nivoa, ali i dalje dovoljno jednostavan da može da ga razume.
Proširivanje je prirodnije i razvojno primerenije od stalnog ispitivanja. Umesto niza pitanja „Šta je ovo? Koje je boje? Šta radi?“, mnogo više jezika možemo ponuditi komentarima: „Vidi veliki kamion. Vozi kamenje. Baš je bučan.“ Takav govor detetu daje reči i rečenične obrasce koje kasnije može spontano da koristi.
Da li treba ispravljati gramatičke greške?
I kod gramatičkih grešaka važi slično pravilo. U ranom razvoju dete može reći „Ja jeo“, „Dve pas“, „On ideo“ ili napraviti oblik koji odraslima zvuči neobično. Neke od tih grešaka nastaju upravo zato što dete pokušava da primeni pravilo koje je samo uočilo. To pokazuje aktivno učenje jezika.
Umesto objašnjavanja gramatičkih pravila detetu na ranom uzrastu, odrasli treba da ponudi tačan oblik u smislenom kontekstu. Dete: „Ja jeo bananu.“ Odrasli: „Da, ti si jeo bananu. Bila je ukusna.“ Tako dete čuje pravilnu strukturu bez prekidanja toka razgovora. Sa uzrastom, kada dete postane sposobnije za svesno razmišljanje o jeziku, korekcija može postati direktnija, ali i tada treba da bude odmerena.
Šta je sa nepravilnim izgovorom glasova?
Izgovor glasova sazreva postepeno. Nisu svi glasovi jednako laki, niti se svi očekuju u isto vreme. Zbog toga nije dobro procenjivati govor samo na osnovu jednog glasa. Važniji su celokupna razumljivost govora, broj i vrsta zamena, doslednost grešaka, sposobnost deteta da razlikuje glasove, razvoj rečnika i rečenice, kao i uzrast.
U svakodnevnom razgovoru roditelj može jasno i malo naglašenije izgovoriti reč koju je dete reklo nepravilno, bez zahteva za ponavljanjem. Ciljane vežbe položaja jezika, usana, strujanja vazduha i automatizacije glasa ne treba nasumično uvoditi na osnovu saveta sa interneta. Ako postoji sumnja da greška nije razvojno očekivana, logopedska procena određuje da li je intervencija potrebna i na koji način.
Kada korekcija može biti korisna?
Postoje situacije u kojima dete već može pravilno da izgovori određenu reč ili glas, ali ga u spontanom govoru još ne koristi dosledno. Tada blagi podsetnik može biti koristan, naročito ako je dete već uključeno u logopedski tretman i roditelj je dobio precizna uputstva. Važno je, međutim, da se ne koriguje svaka rečenica tokom celog dana. Mnogo je efikasnije odabrati kratke trenutke za vežbu, a ostatak vremena sačuvati za spontanu komunikaciju.
Na primer, ako se određeni glas uvežbava kod logopeda, roditelj može nekoliko minuta dnevno raditi dogovorene reči kroz igru, slikovnice ili imenovanje. Kada se igra završi, nema potrebe da tokom ručka, oblačenja, šetnje i porodičnog razgovora neprestano zaustavlja dete zbog istog glasa.
Šta roditelji mogu da rade umesto stalnog ispravljanja?
Budite dobar govorni model. Govorite jasno, prirodno i gramatički pravilno. Ne morate preterano usporavati niti koristiti „bebasti“ govor.
Ponovite pravilno, bez kritike. Ako dete pogreši, odgovorite sadržajno i u svom odgovoru upotrebite pravilan oblik.
Proširite iskaz. Dodajte jednu ili dve reči na ono što je dete reklo i tako mu ponudite sledeći razvojni korak.
Pravite pauze. Dajte detetu dovoljno vremena da samo formuliše poruku. Nemojte završavati svaku rečenicu umesto njega.
Manje ispitujte, više komentarišite. Opisujte ono što zajedno gledate, radite i doživljavate.
Čitajte slikovnice. Ponavljanje poznatih priča, imenovanje, komentarisanje ilustracija i razgovor o događajima stvaraju bogato jezičko okruženje.
Pratite interesovanje deteta. Najviše jezika se uči kada je dete uključeno i zainteresovano, a ne kada odrasli insistira na unapred zadatoj vežbi.
Pohvalite komunikaciju, ne samo tačnost. Važno je da dete oseti da njegove ideje imaju vrednost i kada izgovor još nije savršen.
Kada je vreme za savet logopeda?
Roditelji ne moraju čekati da problem postane izrazit da bi se posavetovali sa logopedom. Procena je korisna kada postoji zabrinutost da dete ne napreduje u razumevanju ili govoru, kada veoma malo komunicira, kada je govor značajno teško razumljiv u odnosu na uzrast, kada se greške dugo zadržavaju ili kada roditelj primećuje nazadovanje u već usvojenim veštinama. Stručni savet je koristan i kada roditelj jednostavno nije siguran šta je u određenom uzrastu očekivano.
Posebno je važno da se procena ne svede samo na pitanje „koje glasove dete ne govori“. Logoped posmatra širu sliku: razumevanje jezika, način komunikacije, gestove, zajedničku pažnju, igru, rečnik, strukturu rečenice, fonološki razvoj, oralno-motoričke karakteristike i druge faktore relevantne za komunikaciju. Po potrebi se preporučuju i dodatne procene, na primer provera sluha.
Najvažnija poruka: prvo komunikacija a zatim forma
Dete u početnom razvoju govora ne treba ostaviti bez pravilnog jezičkog modela, ali ga ne treba ni neprestano prekidati i zahtevati da svaku grešku odmah ispravi. Najbolja „korekcija“ u ranom uzrastu najčešće je prirodan, jasan i tačan odgovor odraslog. Dete kaže svoje – odrasli pokaže da ga je razumeo i u nastavku razgovora ponudi pravilnu verziju.
Takav pristup istovremeno čuva dve važne stvari: detetovu sigurnost i želju da govori, ali i kvalitet jezičkog inputa koji dobija. Razvoj govora zahteva mnogo ponavljanja, ali ta ponavljanja ne moraju da izgledaju kao vežbanje. Ona mogu biti deo igre, oblačenja, obroka, šetnje, čitanja i svakodnevnih porodičnih razgovora.
Kada odrasli sluša šta dete želi da kaže, a ne samo kako je to izgovorilo, komunikacija ostaje prijatna i smislena. Upravo u takvom okruženju dete ima najviše prilika da sluša, pokušava, greši, ponovo pokušava i postepeno usvaja sve precizniji govor.
Zaključak
Dete u početnom razvoju govora treba usmeravati, ali ne korigovati na način koji ga stalno zaustavlja, ispituje ili stavlja pod pritisak. Umesto „Ne kaže se tako, ponovi pravilno“, mnogo je korisnije odgovoriti pravilnim modelom: „Da, to je kapa.“ Umesto insistiranja na savršenom izgovoru, cilj je stvaranje bogatog jezičkog okruženja u kome dete rado komunicira i svakodnevno dobija kvalitetne govorne uzore.
Ako roditelj ima dilemu da li su određene greške razvojno očekivane ili zahtevaju ciljanu stimulaciju, individualna logopedska procena je najbolji način da dobije smernice prilagođene konkretnom detetu. U razvoju govora ne postoji jedna ista mera za svako dete – zato je važno pratiti celokupan komunikacioni razvoj, a ne samo pojedinačne pogrešno izgovorene reči.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @logolino.logoped
