Kažnjavanje dece, tema za mnoge roditelje, koja se izbegava. Jedna od najvećih, višedecenijskih roditeljskih zabluda jeste kazna kao neizostavni deo vaspitnog stila. Izostanak kazne nije bezobrazno dete koje radi šta hoće, već angažovan, edukovan roditelj koji zna šta radi.
Apsolutna poslušnost deteta – nemoguća misija koja vodi u izgubljenu ličnu vrednost
Očekivanje apsolutne poslušnosti deteta, osim što je iracionalno i duboko pogrešno očekivanje. Može dovesti do više ili manje svesnog ugnjetavanja detetove lične vrednosti i nerazvijanja kritičke misli, neophodne za sticanje drugih, važnih veština socijalne i emocionalne inteligencije, krucijalnih za razvoj funkcionalne ličnosti.
Nerazumevajući faze razvoja, roditelji vekovima nekorisno tumače odredjena dečija ponašanja. To dovodi do primene telesne ili drugih vrsta kazni, u cilju sprečavanja daljih ponašanja koja roditelji sagledavaju kao sporna. Ipak, i pored retko „kreativnih“ tipova kazni koje srećemo na Balkanu, deca generacijama pokazuju otpor prema istim ponašanjima roditelja i dokazuju da se kažnjavanjem malo šta smislenog može postići.
Kažnjavanje dece – da li je fizička kazna jedino rešenje?
U osnovi telesne ili kazne postupkom lišavanja deteta iskustva ili stvari koje mu znače, nije edukacija (kako se veruje), već poniženje koje proizilazi iz trenutne moći roditelja.
Od davnašnjeg klečanja na kukuruzu, preko žarenja dlanova prutom, do odlaska u ćošak, šamaranja ili korišćenja kaiša koji mnoge generacije živopisno pamte, fizička kazna oduvek je predstavljala vrstu zlostavljanja, s jasnom namerom da se dete „postavi na mesto“, da mu se pokaže „ko je glavni“ i kako se treba ponašati dok si „pod roditeljskim krovom“.
Fizičko kažnjavanje dece promoviše strah, roditeljsku lenjost iz koje proizilazi najjednostavniji način pokušaja izlaska iz problema; doprinosi padu samopouzdanja kod dece, problem rešava kratkotrajno (često ni toliko), ne menja detetovo ponašanje, niti ga uči nečemu (osim da dete veruje da moć rešava probleme).
Narušava se odnos roditelj – dete
Fizičkim kažnjavanjem trajno narušavamo odnose sa decom, a kao vaspitni postupak ono ne donosi nikakvu korist ni detetu ni roditelju, jer izostaje prvi preduslov za rešavanje bilo kog nesporazuma ili konflikta – razumevanje, međusobno poštovanje i način edukacije prilagođen uzrastu deteta i vrsti izazova ili problema.
Ponašanje je posledica, ne uzrok.
Zašto fizičko kažnjavanje nije prava opcija?
Fizičko kažnjavanje, galama, verbalno vređanje, nedoslednost u vaspitnom stilu, nekorisna komunikacija i izostanak bliskosti, dokazano prekidaju zdrav razvoj moždanih funkcija i direktno utiču na funkcionalnost detetove ličnosti u budućnosti (referenca: Center on the developing child – Harvard University).
Šta spada u fizičko kažnjavanje deteta?
– Udaranje deteta rukom ili korišćenje predmeta/pomagala koji bi naneli bol.
– Ćuškanje, guranje, čupanje za kosu, snažno stiskanje, hvatanje za ruke ili noge s namerom da se dete spreči da se udalji, i drugi oblici nanošenja bola detetu.
Brojne svetske studije dokazale su da fizičko kažnjavanje dece dovodi do pojačane agresije, antisocijalnog ponašanja, fizičkih povreda i psihičkih problema u razvoju.Paradoksalno, u osnovi fizičkog kažnjavanja leži želja roditelja da dete nečemu nauči, kako ono sledeći put ne bi ponovilo istu grešku ili sporno ponašanje, međutim, fizičko kažnjavanje dokazano ne uči dete odgovornosti, samokontroli ili razumevanju razlike između ispravnog i neispravnog.
Šta će dete naučiti iz fizičkog kažnjavanja?
U redu je da mi bol nanosi neko ko me voli
Ovo uverenje u budućnosti dovodi do toga da odrasla osoba ili primenjuje ili trpi bilo koji vid nasilja od strane partnera ili okruženja, odnosno da nije u stanju da na koristan način postavi granice unutar interpersonalnih odnosa.
U redu je da konflikt rešavam agresijom
Ovo uverenje proizilazi iz učenja po modelu. Deca posmatraju ponašanje svojih roditelja i načine koji oni koriste da reše određeni problem. Nesvesno, bez obzira na stepen neprijatnosti koju dete oseća tokom kažnjavanja, ono će vremenom usvojiti taj sistem kao validan postupak.
Bol nije način na koji učimo.
Posledice telesnog kažnjavanja
Brojne studije pokazuju vezu između telesnog kažnjavanja dece i psihičkih poremećaja u adultnom dobu koji uključuju depresiju, anksioznost, osećaj bespomoćnosti, neadekvatnosti, gubitak lične vrednosti, samopouzdanja, samopoštovanja, odavanje alkoholu i drogama, promiskuitetno ponašanje.
Telesno kažnjavanje dece dovodi do jasnih promena u kognitivnom, neurološkom, emocionalnom i socijalnom razvoju.
Ignorisanje deteta je vid agresije
Pored telesnog, kažnjavanje koje može ostaviti posledice je i ono u kojem roditelj pribegava ignorisanju, kao delu vaspitnog stila u spornim situacijama. Neretko možemo sresti roditelje koji veruju da je u redu kazniti dete time što ćemo mu uskratiti mogućnost da sa nama razgovara ili ignorisati njegova izvinjenja, smatrajući ih nedovoljno dobrim.
Svako ignorisanje detetovog ponašanja može dodatno produbiti nerazumevanje i narušiti odnos. Postoje okolnosti, naročito u odnosu sa mlađom decom, u kojima možemo upotrebiti jedan oblik ignorisanja, kroz kratkotrajni izostanak davanja pažnje radnji koju malo dete sprovodi (npr. malo dete ne prestaje da peva, tražeći našu reakciju iznova i iznova, jer smo nekoliko puta već odreagovali. U redu je da reakcija roditelja izostane, kako bi dete prestalo sa tom radnjom i fokus prebacilo na nešto drugo).
Kada kažnjavamo decu?
Prve neposlušnosti dete počinje da pokazuje oko druge godine života. Tada deca ulaze u tantrumski period koji može trajati do pete godine, ali i kasnije, ukoliko dete nije strukturisano i ne razvija veštine u skladu sa uzrastom.
U uzrastu 2 – 6 godina, detetov zadatak je da ispituje roditeljske granice, testira sebe i okruženje kako bi steklo iskustvo i oformilo načine na koje najbrže može doći do onoga što želi.Ovaj period poznat je po čuvenom „Ne!” koje mnogim roditeljima deluje kao odraz nepoštovanja autoriteta. Zapravo, u ovom uzrastu dete polako kreće da razvija ličnu vrednost, pozicionira sebe u odnosima sa drugima i pokazuje prirodnu potrebu, unutar faze razvoja, da se protivi nekim naloženim rešenjima ili pravilima.
Deca nemaju svest o posledicama određenih odluka i postupaka, i umesto kazne važno je uložiti strpljenje i trud i objasniti detetu zašto je roditeljska odluka da se trenutno ili generalno nešto ne sme, korisna za dete.
Prilagoditi komunikaciju značajno će doprineti smanjenju roditeljske nemoći iz koje proizilazi frustracija i moguća nekorisna ponašanja prema detetu. 15 korisnih fraza u komunikaciji sa decom je biti prvi stepenik u građenju asertivnosti, strpljenja i empatije prema detetu.
Cilj roditelja ne bi trebalo da bude da ga se dete plaši, niti da bude poslušno iz straha, jer na taj način neće naučiti ništa, osim da reaguje refleksno bez formiranja kritičkog mišljenja, a samim tim i razvoja lične vrednosti.
Koristan autoritet, od izuzetne važnosti za razvoj deteta, može uspostaviti osoba koja:
– Ne viče, ne psuje, ne kažnjava telesno niti ignoriše dete i njegove potrebe.
Autoritet je neko na koga dete želi da se ugleda, pored koga se oseća sigurno, a ne uplašeno ili poniženo.
– Pokazuje strpljenje i umeće slušanja, empatičnost, nežnost, individualno vreme sa svakim detetom, davanje prostora za lično mišljenje, stvaranje međusobnog poverenja.
Autoritet podrazumeva da znamo koje su životne vrednosti i uverenja vaše porodice. Kreiramo strukturu iz koje proizilaze prioriteti i dobra organizacija, kako bi dete znalo šta ga očekuje (jako važan aspekt za detetov pravilan razvoj). Uspostavimo granice, negujemo strpljenje i poštovanje detetove ličnosti, budemo primer vredan da se sledi.
