Maja Mikić Ladratoške, naša kreativna mama koja piše blog, koji bi mogao da bude pozorišni scenario! Pisani trag o ljubavi!
Mama Maja Mikić Landratoške
„Da bih svojoj deci omogućila da nekako prizovu u sećanje svoje prve osmehe, kašice, prevrtanja, korake, putovanja i plakanja, ja vredno beležim kad god stignem. „ kaže naša Kreativna Mama , Maja Mikić Landratoške.Ima 37 godina i citira Despota Stefana Lazarevića : Živim u “najkrasnijem mestu od davnina, prevelikom gradu Beogradu“.
Za sebe, kao mamu kaže:
„Ja sam mama koja kuva, pere, i još uvek pegla, mlađe dete doji, šeta izlapelog psa, voli i neguje svog muža, uredno gunđa, po struci istoričar umetnosti a po opredeljenju svaštara, koja voli da čita, piše, odlazi na muzičke festivale, putuje, čuje strane jezike i upozna se sa svim čarima jedne kulture, koja fotografiše do iznemoglosti i koja dan danas pravi foto albume, kolaže i knjige.
Mama koja obožava da boravi u prirodi i u društvu životinja. Mama koja je radila za Ujedinjene Nacije, kozmetičku kompaniju, u galeriji fotografije, koja je živela u tri zemlje i ima najzanimljivije devojačko prezime.“
Ian (3 godine), Matija (godinu dana), suprug Dejan i sam život, su joj inspiracija. Ne bi iznenadilo da iz njenog pera izadju scenarija za pozorišne predstave, koje bi se postavljale širom planete. Tipični beogradski šmek, humor i zapažanja, iskustvo mame koje je univerzalno, ne mogu vas ostaviti ravnodušnima jer vrcaju od života i iskrenosti.
Pisani trag o ljubavi!
„Želim da moja deca imaju pisani trag o tome koliko ih Deki i ja volimo, koliko su oni sav naš život sad i koliko smo neprospavanih noći zbog njih imali. Da, da, ne beleži mama samo divne momente već i one kada je besnela, čupala sebi kosu s glave i proklinjala sve redom. Sve je to deo roditeljstva i odrastanja i učenja i za nas i za njih. Niko se nije rodio spreman za decu i sva iskušenja koje sa sobom ta avantura nosi. Ali niko ne može ni da vam prepriča koliko je ljubavi satkano u tim malim okicama i koliko vas osvoje za ceo život svojim prvim udahom i treptajem.
„Kako sam počela da objavljujem svoje pričice? – Na nagovor troje ljudi: mog supruga, s kojim uvek podelim (skoro) sve što napišem, moje najbolje drugarice i kume Kristine i mame Marije koju ću ovde citirati: “Piši blog! Uteši, ohrabri i inspiriše, lepše je kad znaš da ima neko u istom sosu kao i ti :).“
Uživajte u priči naše Kreativne Mame.
Odlomak iz priče Tata na službenom putu (Mama u ludari) Autor: Maja Mikić Landratoške
Protagonisti:
Dete 1: AKI (pas, mešanac, ukršten lasa-apso i maltezer, 13 godina i 4 meseca)
Dete 2: IAN (2 godine i 7 meseci, rođen u UK)
Dete 3: MATIJA (7 meseci, rođen u Bgd)
Baka Goca (moja majka)
Teki (moja sestra)
Tata (moj suprug koji službeno putuje za UK)
Mama (moja malenkost)
24.10.2016.
Drugi dan smo bez tate. Otputovao je u UK juče ujutru a baka Goca je stigla nakon sat vremena. Ludilo je krenulo skoro momentalno, ali čini mi se da uživam u tome. Ha, pitajte me u petak da li i dalje uživam ili čupam kosu s glave.
Deca su juče uspela da urade sledeće: Ian mi je pomagao u kačenju veša te se prisetio dana iz Engleske i rešio da stavi gaće na glavu i moj brushalter oko vrata. Ljubi ga mama. Mata ga je gledao u čudu. Bata se malo glupira. Nekoliko sati kasnije… pošto su svi ručali uključujući i Akija i baka Gocu i sitnu decu.
Ja trpam u letu špagete dok Ian divlja po kući a Mata se nervozi u hranilici. Nakon samo dva zalogaja Ian uleće u kuhinju sa iglom i špricem izvučenih iz boce fiziološkog rastvora i viče:“Mama, ja ću sam nos. Sam ću mama da sipam nos.“ Ja bacam ono što sam imala u ruci kod Matije, skačem na Iana da mu istrgnem opasno oruđe u nadi da neće sebi oko iskopati, uspevam iz trećeg zahvata, okrećem se a Mata prekriven parmezanom, deluje kao ušmrkivač koke i polako primiče plastičnu kesicu ka ustima. Bacaj se na drugu stranu kuhinje dok mi dete nije dobilo udar na čulo ukusa sa smrdljivim tvrdim sirom. Za to vreme baka Goca gleda kako da šmugne na terasu na “good old pljuga after meal“, pa ta prija najviše. Ne uzbuđuje se ona, pa deca su to, nestašna he, he, ha he ili, ma već se mašila perjane jakne i otperjala na terasu. Dobro, ma deca su to, treba ih i na vazduh izvesti posebno na 17C i sunce u oktobru. 35 minuta kasnije: Ian je nekako obučen uz silne pretnje i obećanja i moljakanja i proklinjanja Campers teget cipela koje fenomenalno izgledaju ali su smrt za navlačenje na dečija nemirna stopala a koje je tata morao da kupi jer su bile tričavih 7,000 dinara na sniženju.
Divne su tata i baš vrede sve te pare naročito pri obuvanju. Elem, dogovorili smo se Ian i ja i oko kape nakon dobrih 10 minuta većanja. Tu nas je Teki zeznula jer je u proteklih 10 dana donela jedno 17 modela kapa. Deci definitivno treba ograničiti izbor u svemu a u kapama pogotovo. Mata je u kenguru, ništa se on ne buni, Ian viče kako nosimo Peppa loptu u park uz čiku iz Power Rangera i nindža “konjicu“ iz Meka. Nosimo sine, može mama i da žonglira bez problema. Uz Ianovo ponavljanje da “nemam slobodnu ruku, mama“, stižemo u polu prazni parkić. Sve je divno odvija – šutiramo loptu, jurimo se oko fontane a onda se pojavljuje petogodišnji ciga kojem fale dva sekutića. I krene da smara Iana:“Jedeš li ti čokolino? Ja sam kao mali samo čokolino jeo, nisam hteo fruktolino, samo čokolino.“
Pa zato mali i nemaš zube. Uh, smorio nas ciga pa počeo da nas gađa grančicama a otac mu viče:“Nikola, skloni se od tog malog vidiš da je ratoboran!“ A mama tog ‘ratobornog’ bi ga rado zveknula da nemam ovo bebče na grudima. Uh, dosta je bilo šetnje, ajmo lepo kući. Ian se patosirao čim smo se vratili ali zato Mata budan sve u 16. A toliko je baš i bilo sati 🙂 Do 7 uveče već nisam znala gde udaram.
Mata nervozan kao pas, Ian hrani viršlama više Akija nego sebe, ja spremam kašicu Mati – siroma’ nije je dočekao, zaspao u hranilici. Ajd neka bude kratak ‘power nap’ te da ga nekako nahranim. Učinih to, Teki u međuvremenu stigla na kupanjac.
Mata, pa Ian, pa ja uspavala Matu, Teki otišla, daj sad Iana. I premestila Iana na naš bračni krevet, mazim ga, kad čujem baku kako baulja po kupatilu i mrmlja ‘sram te bilo’. Već znam koliko je sati. Prokleti pas se opet ispišao na sofi. Ma ubiću boga u njemu. Besno skidam ćebe, prekrivač, navlaku za sofu. Ian uleće bosonog u svojoj monster pidžami i pita:“Mama, šta bilo?“ Ali to ‘bilo’ izgovara kao pravi Poljak – te to zvuči “bylo“. Znaće Poljaci o čemu pričam. Ajmo sine nazad u krevet, umlatiće mama Akija posle samo tebe da uspavam. Noć završavam uz dve mašine veša na mini 30 stepeni programu i jednoj limenci Tuborg piva. Day one – Done!
26.10.2016.
Već je počeo Day 4 i meni skoro pa ništa više nije smešno. Još je i pala kiša, promenilo se vreme a sa njim i moje raspoloženje. Ovaj dan se nekako nadovezao na Day 3 jer spavanja jedva da je bilo za mene i Matu. Al’ da napravim osvrt na Day 2 i Day 3 kao šlagvort za sadašnja događanja.
Drugi dan bez tate je opet prošao komično i u nizu zanimljivih dešavanja. Deca su spavala do skoro 7 sati pa smo polagano počeli da se spremamo za vrtić i za avanturu – kako odvesti energičnog Iana sa Matom u kenguru autobusom do vrtića. Podojila Matu, presvukla ga, sredila i rešila da on sačeka sa doručkom do povratka kući. Ian odgledao 72 crtaća i 15 glupih pesmica na iPad-u za to vreme a baka Goca izvela Akija. Kengurko spreman, Ian obučen, čokolodice za prvu pomoć pripremljene, ajmo na bus!
Prepreka broj 1 je već na samoj autobuskoj stanici gde Ian počinje da se vrti u sve većim i većim krugovima. Uz svo moje:“Sine dođi kod mame. Sine upašćeš u blato. Sine moramo u vrtić.“, propustili smo 3 autobusa i nekako, uz pomoć divne žene bivšeg vaspitača, se ukrcali u 4. bus. Iskrcali se u Francuskoj ulici, krenuli Strahinjića Bana u pravcu Skadarlije i pijace te tu naletosmo na prepreku broj 2: golubovi koji se okupljaju kod česme zajedno sa skitnicama ljudima i čoporom pasa skitnica. “Mama, ide juri p(t)ice!“ I jurio je ptice i plašio ih a Mata se na sve to smejao i sve lupkao nožicama od zadovoljstva.
Sačekali zelenog čiku na semaforu pa otrčali kod Ianovog čike za tezgom koji ga smara već danima za Sonju iz vrtića sa sve rečima kako je lepa kao lutka i kako Ian treba da je poljubi. Čika smarač. Ponekad udeli po koju bananu, mandarinu ili borovnice, ali uglavnom smara s jednom te istom pričom. Elem, čika odrađen, ajmo dalje niz glavnu ‘aleju’ zelene pijace. E, pa ne može se tek tako lako izaći s pijace dok se ne rasteraju i poslednji golubovi koji se okupljaju na dnu pijace kod pet shop-a. “Jujimo mama, jujimo!“ Jujimo sine i tutnjimo. Dokotrljasmo se do vrtića a onda svi krenuli da uzdišu zbog Mate. Tu se Ian postideo, pobegao meni iza leđa te je trebalo malo ubeđivanja da se odlepi. Mission complition! Ian u vrtiću ostavljen, juhu! Možemo Mata i ja ovako svaki dan. Odosmo Mata i ja po kruške, limun i koje šta, te kući na zasluženi doručak.
Sve prolazi u savršenom redu. Mata lepo ručkio, zaspao, ja krenula da spremam po kući. Mama, baka Goca, dočekala svojih 5 min da zbriše kod Bose na 3. kafu i 10. cigaretu od jutros. Mora malo da se ‘otrezni’ od ubitačnog tempa porodice Mikić Landratoške. Nije lako biti baka psu a kamoli sitnoj deci koja su toliko zahtevna. Mnogo to energije iscrpi. Ali energije za ‘životno važna pitanja’ ima na pretek. Vratila se sa dnevnim novinama i počela da me smara da joj online podnesem zahtev za zdravstvenu knjižicu. U pregršt slobodnog vremena naravno da ću majci da vadim i zdravstvenu knjižicu, ličnu kartu, da poručujem recepte i podižem lekove. Imam ja vremena za sve.
Matu sam morala da budim oko 12č da pojede svoju Hipp kašicu sa lososom prvi put. Uh, bila je njami, sve je smazao. A onda pravac na 61. beogradski sajam knjiga i štand Geopoetike da nam se Erlend Lu potpiše u dve knjige.
Otišli taksijem po divnom vremenu. Milina, nema preterane gužve. Meni srce zaigralo pri pogledu na sve štandove i miris tek odštampanih knjiga. Divota! Što volim sajam knjiga! Mata uzbuđeno sve posmatra i cupka u kenguru. Stajemo u red za potpisivanje a fina teta nas vodi napred, preko reda. Čika Lu je pustio bradu i uopšte ne liči na sebe niti ni na jednu fotografiju objavljenu uz njegovo ime. Nisam ni sigurna da idem pravom piscu na potpis. On, Lu, mrtav ozbiljan, reč ne progovara, samo uzima primerke svojih knjiga i potpisuje sa “To (sledi ime) from (sledi njegov švrakopis)“ i Oct 2016 u gornjem desnom uglu. Ni dobar dan, ni doviđenja, ni da li vam se svideo roman. Pih. Zbog toga nisam morala da žurim na sajam, al’ ko ga šiša meni i Mati lepo. Svi mu se osmehuju i svi hoće da ga dodirnu što me pomalo nervira jer 150 ljudi nosi na milione bakterija, pa dovoljno je samo da ga gledate a ne ‘pip, pip’. Jeste, beba je, nije lutka i zna da guguče bez baterija.
Pošto smo napravili štetu od par hiljada dinara na računu trk nazad na Dorćol da i mama ruča pa da beži do vrtića. Sve smo sjajno obavili, Iana pokupili. Ian bio dobar i sve me držao za ruku. Kupili sličice ‘Patrolne šape’ i dokotrljali se do stana. Ja već prilično iscrpljena, al’ sledi još nekoliko sati ludog programa do spavanja. U međuvremenu je baka Goca uspela da vrati Akija iz šetnje sa šatiranim crnim pramenovima na glavi. Naravno da nije primetila i naravno da ne zna pod koja kola je zavlačio glavu. Odlično, sad mu em smrdi iz usta, em mu smrdi brada od povraćanja preko vikenda, em sad izgleda kao da je glavu gurao u kaljavu peć. Ništa, zvaćemo Ninu groomer-ku da ga okupa i dovede u red.
Došlo je nekako i tih 7 sati uveče kada sva deca sa bakom posedaju za sto da večeraju. Baka hoće tost, Ian hoće krem (to je eurokrem), Mata se buni u hranilici a Aki gleda da li ću njemu nešto da udelim. I traje tako naše veoma glasno večeravanje kad cap, nestade struje. Mata kreće da plače, Ianu podrhtava glas i viče:“Pao je mrak, mama!
Pao je ml(r)ak!“ Baka Goca coolira dok joj ne naredim da otrči po upaljač. Da bar nečemu posluži to njeno pušenje. Sva pogubljena prvo udara u komodu u predsoblju a potom se sapliće o nečije cipele. Dotle ja sa mobilnim bunarim po špajzu al’ se onda setih velikih debelih, belih sveća na tacni, koje sam dovukla iz Engleske sa moje Christmas marketing ture. E i to se vala isplatilo i konačno našlo svrhu. Romantika obasjala naš divan dom. A Ian pomislio da je “divan dan“ (rođendan) pa da treba sveće da duva. Eh, zemljo Srbijo u 21. veku – isključenje struje. Kako se samo zaborave ti simpatični momenti. I nekako ne nedostaju.
Međutim, ne bi ova mama bila Maja zMaja kad ne bi pripremila plan B u slučaju nestanka struje i interneta: iPad sa 100% baterije i nasnimljenim crtaćima. Umalo nisam već čula Iana kako kaže:“Mummy, you are the best.“ Ian srećan a Mata spreman za lalanje.
Mama taman odahnula, otvorila pivce, opušta se u kuhinji i kucka tati preko skype-a kad se samo nešto ču “tup“. Hm, je l’ opet komšija sa 8. pijan pa je promašio stolicu? Da li se komšinica sa 10. setila da bi baš oko ponoći mogla da pomeri krevet na drugu stranu sobe jer nije po feng šui-ju-ju? Ali, odoh ja do spavaće sobe da ipak proverim. Kad tamo moj dragi sin umotan u ćebad leži na podu pored kreveta. Ha ha ha ha… Ne mogu da prestanem da se smejem. Ian će na to:“Mama, ja sam pao.“ Ha, ha, ha… i dalje je presmešno, što bi rekla kung fu panda u epizodi sa ‘školjkastim klanom’. Ništa sine, ništa. Hajmo nazad u krevet. Sreća pa su mama i tata kupili nisko-podni ležaj u Ikea-i zbog Akulca i njegovih krhkih kolena inače bi sada glava mnogo više bolela. Ovako ni čvorugica neće izaći.
I tako se još jedan dan bez tate priveo kraju. Uz svetlo s
t sveća i svetla Gardoša.
