Kakav je odnos roditelja i vaspitačice iz vrtića, za dete je jako bitno. Važno je da vaspitavamo sebe da budemo što otvorenijeg uma i da imamo poverenja da vaspitači znaju nešto što mi ne znamo, da imaju razloge zašto nešto rade. Razloge koje mi, ako nismo vaspitači po struci, ne moramo da znamo.
Šta roditelj očekuje od vaspitačice?
Pre nego što dete pođe u vrtić, mi roditelji imamo prilično jasna očekivanja od njegove buduće vaspitačice. Znamo kako bismo želeli da se ona ponaša prema našem detetu, čemu da ga uči, kako da reaguje u različitim situacijama (kada dete neće da ostane u vrtiću, kada ne sarađuje, kada ima problem sa drugim detetom i sl).
Ova očekivanja su posledica jedinstvenih okolnosti našeg sopstvenog odrastanja i vaspitanja koje smo tokom odrastanja dobili, kao i načina na koji vaspitavamo svoju decu i stoga mogu da se veoma razlikuju od roditelja do roditelja.
Nekim roditeljima može da bude veoma važno da vaspitačica bude stroga i pravedna, da bude autoritet i da je deca slušaju. Da ih spremi za prvi razred u pogledu znanja i sposobnosti da sede u miru čitav školski čas. Neki roditelji žele da vaspitačica bude veoma nežna, negujuća i topla sa decom. Da se deca osećaju voljena na slična način kao što su voljena kod kuće. Nekim roditeljima je važno da dete intelektualno napreduje u vrtiću, da kod kuće vide da se detetov govor poboljšava, da se obogaćuje njegov rečnik, da ume da crta sve bolje i bolje i slično.
Drugim roditeljima to možda uopšte nije važno, već im je veoma važno da dete u vrtiću uči kako se sklapaju prijateljstva, kako se rešavaju sukobi, kako se pruža mali prst da se pomiri sa drugom, kako se prašta. Realnost nas, naravno, ponekad iznenadi i razočara u prvom trenutku.
Moje iskustvo sa vaspitačicom iz vrtića
Prva vaspitačica moje dece je bila jedna veoma mlada, topla i prema deci nežna žena, koju su moja deca lako zavolela. Ali ona nikada nije davala povratne informacije o tome kako je mojoj deci u vrtiću. Jednostavno, nisam ništa znala o tome kako im je tamo, a sa tri godine bili su suviše mali da bi sami bili verodostojni izveštači. Razmišljala sam da li plaču, umeju li da se dobro druže sa drugarima, da li idu kod nje kada padnu i udare se ili im neko otme igračku, ili se prosto sami uteše.
S početka sam pitala kako su se uklopili i slično, ali davala mi je vrlo kratke, neinformativne odgovore, pa sam zaključila da ne vredi da insistiram. Jedine prilike kada sam mogla da saznam kako funkcionišu u kolektivu su bile retke situacije kada bih došla par minuta ranije po njih i čekala ih dok se igraju u dvorištu vrtića. Tada sam mogla da posmatram kako se ponašaju prema drugoj deci, prema vaspitačici i kako druga deca reaguju na njih.
Šta je detetu potrebno od vaspitača?
S druge strane, to što mi verujemo da je deci potrebno i to što je zaista deci potrebno može umnogome da se razlikuje. Recimo, mi možda želimo da vaspitačica bude veoma topla i nežna, da se uvek osmehuje i grli decu, a ne dobijemo takvu vaspitačicu. Deci je, pogotovo ako su svi oko njih (mame, tate, bake, deke) uvek topli i nasmejani, možda baš bilo potrebno da vide da postoje ljudi koji se ne osmehuju i koji ne grle, a koji su takođe dobri i da to što nisu toliko srdačni ne znači da ih ne vole, da to nije ništa lično.
Odnos roditelja i vaspitačice iz vrtića
Bilo bi za dete prava blagodet kada bi roditelji osećali iskreno poštovanje prema njegovoj vaspitačici i bili zaista zadovoljni njome. U tom slučaju dete bi imalo puno poverenje u svoju vaspitačicu i ne bi osećalo da treba da preispituje njene reči i da bira kome da se prikloni.
Deca čiji roditelji nemaju poštovanja i poverenja u vaspitačicu su na neki način u sličnoj poziciji kao i deca čiji su se roditelji razveli i ostali u lošim odnosima. Dete ne može da čista srca voli svoju vaspitačicu ako mama ili tata govore nešto loše o njoj. Dete je po svojoj prirodi verno roditeljima. Dete oseća da treba da bira i da, voleći i misleći lepo o vaspitačici, izdaje roditelje na neki način.
Naravno da se mama i tata ponekad neće složiti sa vaspitačicom, ali to treba da rasprave sa njom, bez uplitanja deteta. Jer dete je čist instinkt i ono će, čak i da ništa loše pred njim ne kažemo, primetiti svaki ciničan uzdah, svako prevrtanje očima i svako loše pričanje o vaspitačici ma koliko mi verujemo da smo dobro zamaskirali. I biće zbunjeno. Dete možda neće razumeti sadržaj komentara, ali će bez greške razumeti emociju i atmosferu.
Šta vaspitači znaju
I za kraj. Moja deca su jednog dana došla kući iz vrtića i kazala mi: „Mama, mi smo rekli vaspitačici da ti nas ne teraš da peremo ruke svaki put kada piškimo, a ona nas tera“. Prema tome, budite dobri prema vaspitačicama jer one znaju šta se u vašoj kući dešava mnogo bolje nego što vi to mislite.
