Nije tako davno bilo kada je bilo nezamislivo da dete udari odraslu osobu. Svog roditelja, još dodatno nezamislivo. Danas viđamo te scene u vrtiću, u prodavnici, u kafeima, igraonicama… Otkuda se to pojavilo? Da li je u pitanju tolerancija na detetove nezrele kapacitete za samoregulacijom ili je u pitanju nešto drugo?
Šta je uzrok da dete udari odraslu osobu
Uzrok možemo, možda, potražiti u “plišanom” vaspitanju koje postavlja dete u položaj centralne figure u porodici. Oko koje se sve vrti. Ovaj pristup daje detetu moći koje mu ne pripadaju i koje teško nosi. Dete to oseća, ne ume da se odbrani i koristi svoju poziciju da reguliše okolinu.
Kako će dete u ovoj situaciji reagovati zavisi od njegovih ličnih osobina i ličnog iskustva. Dete stalno probija granice, a roditelj ostaje zbunjen, nemoćan, nedosledan. Često i sa uverenjem da je uloga roditelja da dete učini srećnim po svaku cenu. Detetu su jasne granice mera razumevanja sveta oko njega, osećaja sigurnosti. Detetu treba iskustvo da je svet predvidiv. Da može da ga istražuje u sigurnom okruženju i uz osećaj zadovoljstva. U suprotnom dete je prekomerno frustrirano, nesigurno, a često zbog toga i anskiozno. Sve ovo dovodi do disbalansa kod deteta što može biti uzrok različitih problematičnih ponašanja.
Odnos roditelja
Ako roditelji i na osnovu dečijih neprimerenih ponašanja ne prepoznaju da je vreme za promenu, za reagovanje, za poziv uključivanja stručnjaka, tada se ponašanja mogu odomaćiti i značajno komplikovati. Neki roditelji ni tada ne reaguju, traže različita opravdanja za ponašanje svoga deteta, obično izvan svoje odgovornosti. Ovo će dovesti do kompleksnih, učvršćenih porodičnih dinamika koje vremenom mogu rezultirati poremećenim odnosima u porodici.
Drugi pristup bi se mogao odnositi na kažnjavanje, uslovljavanje, pa i fizičko kažnjavanje dece. Ovakvim pristupom, takođe, šaljemo deci poruku da smo nemoćni, da ne umemo da rešimo njegovu potrebu za sigurnošću i postavimo se u ulogu modela od kojeg dete uči svim čulima.
Detetu je potreban dobar model odrasle osobe od koje može da uči . I to način komunikacije, samoregulacije, načina zadovoljena potreba… Dete svojim prekomernim zahtevima, tvrdoglavošću, negativizmom, odbijanjem poslušnosti, stalnim pomeranjem granica ukazuje da ne dobija adekvatnu podršku svom odrastanju i razvoju. To je poziv da roditelj zastane, uoči, sagleda i napravi zaokrt, promenu. Ako ne ume sam, tu su drugi odrasli, stručna literatura, stručna osoba. Treba biti osetljiv za svaki period detetovog odrastanja.
Pitanje je šta učiniti ako nas i kada nas dete udari?
Nikako ne prelaziti preko toga. Razumeti taj čin kao krajnji pokušaj deteta da pokaže moć prema roditelju koja mu ne pripada. Dete traži granice, da bi ih dobilo, dete će ići sve dalje i dalje dok ih roditelj ne postavi.
Roditelj bi trebao ovim činom postati svestan da je krajnje vreme da se u odnosu sa detetom štošta menja. Prvo što treba uraditi jeste detetu jasno staviti do znanja da je to zabranjeno, odlučnim tonom i stavom i da se više ne može ponoviti. Ukazati na posledice ponovnog pokušaja i tražiti od deteta da popravi ovu grešku u ponašanju. Potebno je biti veoma dosledan. Ako nešto kažemo da će biti posledica onda je važno da to dete i iskusi.
Nikako ne prelaziti preko ovog dečijeg ponašanja, roditelji se ovim trebaju baviti sve dok se ne razreše uzroci. Dakle, ako dođe to situacije da dete udari roditelja, prvo čega postajemo svesni jeste da je to posledica nekog uzroka. Uzrok treba jasno detektovati i baviti se njegovim otklanjanjem. A dete zaštiti našeg gnjeva, ljutnje, besa, nelagode jer dete nema odgovornost za naše propuste, neznanja, zanemarivanja.
Bavljenje detetom i njegovih potreba
Ovo bi bila krajnja tačka našeg aktivnog bavljenja detetom i njegovih potreba, a ne želja. Bavljenjem detetovim željama, a ne potrebama, roditelj često upadne u zamku onog što kod deteta i izazove ovakva ponašanja.
U savremenom roditeljstvu ima mnogo izazova uzrokovanih načinom života, plasiranim vrednostima. Od roditelja se više nego ikada zahteva da bude posvećen, uključen, kritičan spram drugih uticaja, osetljiv na prave vrednosti
