Kada dete kaže: Neću u vrtić, većina roditelja to doživi kao neposlušnost, tvrdoglavost ili razmaženost. Neki pomisle da je dete jednostavno naviklo na mamu, dok drugi veruju da će se sve rešiti samo od sebe ako se dete pusti da se isplače. Međutim, u najvećem broju slučajeva – ovo nije ponašanje koje treba ispraviti, već poruka koju treba razumeti.
Jer dete ne kaže Neću u vrtić,
Već kaže: Nisam siguran/na da sam bezbedan/na bez tebe.
Neću u vrtić! – Zašto dete neće u vrtić?
Polazak u vrtić za dete predstavlja jednu od prvih velikih razvojnih prekretnica. To je trenutak u kom prvi put ostaje u nepoznatom okruženju, sa nepoznatim odraslim osobama i decom, bez svog primarnog izvora sigurnosti – roditelja. Njegov nervni sistem još uvek nije dovoljno zreo da razume da mama ili tata odlaze, ali se i vraćaju. Za odrasle je odlazak na posao svakodnevica. Za dete – to može biti doživljeno kao potencijalni gubitak odnosa koji mu obezbeđuje opstanak.
Upravo zato, separacija često aktivira strah od napuštanja. I taj strah nije „u glavi“, već u telu. U tim trenucima, dete nema pristup logici niti sposobnosti da racionalizuje situaciju. Njegov prefrontalni korteks, deo mozga zadužen za planiranje i razumevanje, još uvek nije dovoljno razvijen. Ono što ima jeste telo koje reaguje – kroz plač, odbijanje, bes, povlačenje ili „zaleđivanje“.
Zato se često dešava da dete koje kod kuće deluje spremno za vrtić, na samom ulazu počne da plače, hvata se za roditelja ili odbija da uđe u prostoriju. U tom trenutku, njegovo ponašanje nije manipulacija. To je signal da mu je potrebna dodatna sigurnost.
Imenovanje emocije je važno
Način na koji reagujemo u tim trenucima ima veliki uticaj na to kako će dete doživeti ne samo vrtić, već i buduće odvajanje, nove situacije i izazove.
Umesto:
- „Moraš u vrtić, nema razloga da plačeš“, ili:
- „Samo još danas, pa ćeš se navići“…
Možemo pokušati sa pitanjima koja detetu pomažu da razume šta se u njemu dešava: – Da li te brine šta će se desiti dok nisam tu?
- Da li se plašiš da se neću vratiti?
- Šta bi ti pomoglo da se osećaš sigurnije?
- Da li želiš da poneseš nešto moje?
- Šta bi volela da radimo zajedno kada dođem po tebe?“
Imenovanje emocije smanjuje intenzitet doživljaja. Kada dete može da kaže „plašim se“ ili „tužna sam“, više ne mora da to pokaže kroz telo – kroz vikanje, odbijanje ili povlačenje.
Prelazni objekti koje možete poneti u vrtić
Pored toga, takozvani prelazni objekti – poput omiljene igračke, marame koja miriše na mamu ili male fotografije – mogu značajno olakšati proces adaptacije. Oni detetu služe kao most između poznatog i nepoznatog, između sigurnosti doma i novog okruženja.
Emocionalni proces i za roditelja ne samo za dete
Važno je razumeti i da adaptacija na vrtić nije samo proces kroz koji prolazi dete. Ona je i emocionalni proces za roditelja. Deca su izuzetno osetljiva na naše stanje. Ako roditelj oseća krivicu, strah ili nesigurnost zbog odvajanja, dete to često nesvesno prepoznaje i reaguje dodatnim otporom.
Zato podrška detetu u ovom periodu podrazumeva i rad na sopstvenoj emocionalnoj regulaciji. Kada roditelj uspe da ostane smiren i siguran u svoju odluku, dete dobija poruku da je svet bezbedno mesto. Čak, i kada mama ili tata nisu fizički prisutni.
Dobra vest je da se emocionalna sigurnost može učiti. Kroz odnos, kroz igru, ali i kroz razvoj emocionalne inteligencije kod roditelja. Deci ne treba savršen roditelj – već regulisan roditelj.
Ukoliko želite da naučite kako da podržite dete tokom adaptacije na vrtić bez prisile, kazne ili osećaja krivice, postoje konkretni alati i pristupi koji mogu pomoći i vama i vašem detetu da ovaj proces prođete sa više razumevanja i manje stresa.
