Adaptacija na vrtić je, neizbežni deo odrastanja deteta, ali i prvi ozbiljniji test koji očekuje porodicu pri susretu sa društvom.
Uspešnost adaptacije deteta na vrtić utiče kasnije na oblikovanje ličnosti deteta?
Da, jer vrtić predstavlja prvu društvenu instituciju koju porodica susreće na specifičan način. Svaka porodica mora da prođe kroz taj proces. Roditelji imaju presudnu ulogu i značaj u procesu prilagođavanja deteta na novu sredinu kao što je vrtić?
Iskustvo nam govori da je stav roditelja prema adaptaciji i njihovo snalaženje u novonastaloj situaciji glavni faktor koji utiče na njenu uspešnost. Ako uzmemo u obzir da gotovo svaka porodica mora da prođe kroz ovaj proces, samim tim ćemo olakšati i sebi, ali i detetu. Najpreporučljivije bi bilo da roditelji shvate da polaskom deteta u kolektiv, stiču partnera u vaspitanju i obrazovanju. To svakako ne bi trebalo da umanji njihovu odgovornost niti svojevrsnu ulogu u istom. Ako imamo na umu da se ključ uspeha nalazi u dobro izgrađenom odnosu između vrtića (osoblja) i roditelja, neizostavno je da će i dete biti srećnije, a sveukupan proces lakši.
Polazak u vrtić prvi kontakt sa društvom
To je veliki iskorak iz bezbedne pozicije koju ono ima u svom porodičnom okruženju, tako da je vrlo važno imati svest o tome da od uspešnosti tog procesa umnogome zavisi kasnije oblikovanje ličnosti deteta i njegova uspešna socijalizacija, integracija i preuzimanje odgovornih društvenih uloga. Vrtić je po pravilu prva institucija sa gde se ukrštaju sistemi vrednosti i deteta i kolektiva, porodice sa svojim vaspitnim ulogama i stilovima i formalnog, organizovanog sistema obrazovanja i društvene brige o deci.
Oseća li dete strah?
Sa polakom deteta u vrtić jača strah od razdvajanja od roditelja, jer dete nije u prvom trenutku sposobno da shvati da je to razdvajanje privremenog vremenskog karaktera. Strah od razdvajanjaod roditelja, predstavlja najači strah koji dete može da oseti. Emocionalno vezivanje deteta za odraslu osobu je posledica detetove bazične, atavističke primarne potrebe, i da za njeno javljanje su odgovorni urođeni mehanizmi.
Kada govorimo o adaptaciji, mi u stvari mislimo na određeno vreme koje je potrebno deteteu da prevaziđe taj strah i napravi transfer sa roditelja na vaspitače to jest da uspostavi odnose bliske vezanosti za vaspitača ili medicinsku setru u vrtiću.
Bez nervoze i nestrpljenja
Istovremeno se ostvaruju dva bitna aspekta adaptacije na vrtić a to su prilagođavanje deteta na kolektiv i prilagođavanje roditelja (porodice) na detetov polazak u vrtić.
Najčešće pitanje roditelja je: “koliko vremena traje adaptacija na vrtić?”
Odluku da dete upišu u vrtić mnogi roditelji doživljavaju kao iznuđenu, pod pritiskom objektivnih činilaca. Jednostavno rečeno, roditelji su na to prinuđeni zbog profesionalnih obaveza i egzistencijalnih potreba. Najčešća situacija sa kojom se praktičari u vrtićima susreću, jeste strepnja i strah roditelja u pogledu nove situacije u kojoj su se našli. Naravno, to su sasvim prirodna i adekvatna osećanja, ali se ona često pojavljuju u zamaskiranom odliku i mogu da utiču na ponašanje roditelja na taj način da budu remetilački faktori u pogledu samog toka adaptacije.
Menja se ritam porodice?
Polazak deteta u vrtić podrazumeva poseban režim funkcionisanja porodičnog života dok traje adaptacija i preraspodelu prioriteta i drugih obaveza u odnosu na prethodni period. Brižljivim planiranjem možemo sebi “uštedeti” mnoge nepoželjne situacije.
Tipične greške koje se u praksi susreću su npr.?
Ulazak u vremenski “cajnot” zbog nepredviđenih okolnosti – potrebno je ujutro obezbediti dovoljno vremena za sve podrazumevajuće porodične rituale – buđenje, kulturno higijenske navike, oblačenje, obedovanje – za sve to je neophodno predvideti dovoljno vremena kako bi smo obezbedili da polazak u vrtić protekne u pozitivnoj atmosferi. Iskusni roditelji već tokom prethodne večeri obave neophodne pripreme: od zajedničkog planiranja sa decom obavezaza naredni dan, informisanja o vremenskoj prognozi, odabiru garderobe pa do odlaska na spavanje u predviđeno vreme.
Pričajte pozitivno o vrtiću
Deca različito reaguju na promenu sredine i različito prihvataju situaciju da moraju da borave u vrtiću. Neka deca vidljivo negoduju a to je najuočljivije u momentu kada ujutro treba da krenu u vrtić ili kada se posle kraćeg ili dužeg odsustva ponovo vraćaju u vrtić. Neka deca ne izražavaju očigledno negodovanje (što opet često može da znači da “pate u sebi”) ali prihvataju zadatu stanje onakvo kakvo je, jer roditelji jednostavno nemaju drugog izbora. Važno da roditelji osveste (i shodno tome prilagode svoje ponašanje) nužnu spoznaju, da dete veoma dobro najčešće intuitivno može da prepozna njihovu zabrinutost i tenziju čak iako roditelji ne verbalizuju svoja osećanja pred detetom.
Ako ste u prilici da prvih dana zajedno sa detetom budete u vaspitnoj grupi izvesno vreme ( a to je jedan od osnovnih indikatora dobro osmišljenog programa adaptacije) potrudite se da ne budete fokusirani samo na svoje dete. Uključite se u dešavanja u grupi i igrajte se i radite zajedno sa vaspitačima. Ako je dete u prilici da vidi vas u takvoj ulozi, pojačaće se njegov osećaj važnosti i na taj način će ono unapređivati svoje emocionalne i socijalne kompetencije. Kada morate da napustite vrtić, stavite to detetu jasno do znanja uz realno i racionalno obrazloženje. Nikako se nemojte iskradati uz neodređena obećanja da će te se brzo vratiti.
Kontinuitet je važan?
Kada dete jednom krene u vrtić, podrudite se da ostvarite kontinuitet u njegovom boravku i dolaženju, kako bi dete usvojilo sled događaja to jest ritam življenja u vrtiću. Pauze i diskontinuitet u tom smislu zahtevaju naknadnu readaptaciju deteta.
Kako može vrtić da pomogne u adaptaciji?
Poželjno je da vrtić svojim programom rada omogući apsolutnu inkluzivnost. Prvenstveno da roditeljima pruži priliku za detaljno upoznavanje sa uslovima i načinom rada još pre upisa deteta.
Informativni razgovor bez prisustva deteta i obilazak prostora, dostupan promotivno – informativni materijal, dobro urađena prezentacija na sajtu ustanove, razgovor sa stručnim saradnikom ili vaspitačima, samo su neke od mogućnosti u tom smislu. U daljem toku saradnje neophodno je transparetno definisati kanale komunikacije i očekivanja svakog učesnika u pogledu adaptacije i vaspitnog procesa uopšte.
Za svako dete poseban plan adaptacije?
Poželjna je izrada sistematičnog plana adaptacije za svako dete (sa definisanim zadacima za roditelja, vaspitača i dete). Tokom adaptacije neophodno je primeniti instrumente za snimanje psihofizičkog statusa deteta i praćenje samog toka prilagođavanja (dnevnik o detetu, upitnik za roditelje, skrinig skale, protokoli posmatranja i ček liste…). Povratna informacija za roditelje na osnovu svih zapažanja je conditio sine qua non profesionalno obavljenog posla na polju adaptacije deteta na polazak u vrtić.
U slučaju da se stvari ne razvijaju kako treba vrtić kao ustanova mora da obezbedi kompletnu podršku detetu i porodici (edukativnu i psihološku) kako bi se prolazne teškoće i prepreke u toku adaptacije savladale u optimalnom roku i na taj način se ostvarile sve pretpostavke za detetov dalji bezbrižni rast i razvoj.
