Dete laže bez osećaja krivice činiti? Požalio mi se jedan tata da njegovo dete laže i da nema osećanja krivice kada ga uhvate u laži. Kada ga uhvate u laži, čak i nekoj opasnoj i velikoj, ili nekoj sasvim nepotrebnoj, on ne pokazuje ni stid ni kajanje. Pokazuje samo ljutnju što je uhvaćen.
Šta neko dete čini sklonom laganju bez osećaja krivice?
Podstakao me je taj tata da razmišljam na tu temu. Šta neku decu čini sklonom laganju bez osećanja krivice, a neka druga deca su, pak, toliko savesna da ne umeju da roditeljima kažu ni neke bezazlene bele laži. I da li je bolje što dete pokazuje otpor i povremeno ume da slaže, da li time pokazuje integritet, ili to nije dobar znak?
Neka deca su preterano socijalizovana?
To su deca koja sve čega se late rade odgovorno, ne lažu, ne kradu, ako i urade nešto od toga, gotovo uvek samo pod pritiskom vršnjaka, ona osećaju iskreno i duboko kajanje i stid zbog toga što su uradili. Čak i ako nisu uhvaćeni u laži ili krađi, ona imaju svog unutrašnjeg sudiju koji im ne da mira i vrlo brzo sve priznaju roditeljima. Ovakva deca kada odrastu postanu najčešći klijenti na psihoterapiji. Jer ona postaju teška sama sebi.
Neko dete laže bez osećanja krivice
Druga krajnost su deca koja koriste laž da se izvuku iz neugodnih situacija i da sebe poštede neprijatnosti, a koja nemaju unutrašnje osećanje krivice zbog toga. Nemaju unutrašnjeg sudiju, odnosno njihov unutrašnji sudija im ne zamera laganje i manipulacije. Njih jedino može da spreči strah od kazne koja dolazi spolja. Ova deca, ako nisu uhvaćena u laži ili prevari, ne osećaju nikakvu neugodnost. Neugodnost dolazi samo od spolja. Ona se gotovo nikada se neće sama javiti na terapiju.
Da li su to dve krajnosti?
Dok sa prvom decom okolina nema problem, ali oni sami sa sobom imaju, sa drugom decom ljudi oko njih imaju problem, ali ona sama sa sobom nemaju. Ovde govorim o dve krajnosti. Preterano jako socijalizoana deca i nesocijalizovana deca sa druge strane. Većina dece i većina nas odraslih je negde između. Po nekim pitanjima nas peče savest kada slažemo, a po nekim ne. Nekim ljudima možemo da slažemo, a nekima ne. U nekim okolnostima dopuštamo sebi da ne odigramo uvek pošteno, a u drugim okolnostima nas muči osećanje krivice.
Odakle dolazi sklonost laganju?
Da li su za detetovu sklonost laganju „krivi“ roditelji ili je dete takvo samo po sebi. Da li su neka deca možda rođena osetljivija, sklonija preispitivanju i razmišljanju o sebi, dok su druga rođena sa „grubljom kožom“. Neka deca su sklona manipulisanju prosto kao reakcija na roditeljsko ponašanje. Ako roditelji nepravedno optužuju dete, sumnjiče ga i kada nije krivo, ne dozvoljavaju da nešto bude izdvojen slučaj, nego se detetovo samo povremeno laganje tumači kao njegova trajna crta ličnosti, tada možda dete razvija neki vid otpora prema nepravdi. Kada dete oseti da je nepravedno optuživano ili da mu se nešto nepotrebno zabranjuje, tek tako, bez objašnjenja, da li tada dete s pravom razvija bunt prema roditeljima.
Roditelji daju psihoilošku dozvolu za laž?
Razmišljam o svom sopstvenom primeru. Moji roditelji su bili pravedni i dobri prema meni, nikada me nisu ni slučajno nepravedno optuživali ili zabranjivali nešto bez dobrog objašnjenja. A ipak sam bila preterano socijalizovano dete. Nije postojao način da nešto ne kažem ili ne priznam roditeljima ako sam nešto pogrešno uradila. Jednostavno bi me previše pekla savest da slažem ili prećutim. Nikada nisu od mene tražili najbolje ocene, niti se ponašali kao da se najbolje ocene podrazumevaju, ali ja sam verovala da bih ih strašno razočarala kad bih pala na popravni ili tako nešto. Razmišljam, ako je do roditelja, a ne do mene (ako se nisam takva presavesna rodila), šta bi to oni trebali uraditi drugačije da bih ja reagovala drugačije? Da su me nepravedno optuživali, recimo, ja ne bih počela naprasno da lažem i manipulišem bez osećanja krivice, već bih samo patila zbog nepravde, ali bila bih jednako savesna. Da su mi zabranjivali sve i svašta, opet bih samo patila, ali ne bih počela da varam. Ne znam kako bi bilo da su sa takvim ponašanjem (nepravednim optuživanjem i zabranjivanjem) počeli od mog rođenja. Možda bih onda izrasla u drugačije dete, ne znam.
Šta su mogli?
Ali ipak je postojalo nešto što su mogli uraditi, pa da ja počnem da se ponašam drugačije. Jedno ponašanje kojim bi mi, na neki način, dali psihološku dozvolu da lažem. To nije čak ni kada bi mi direktno rekli da je u redu da lažem. Već kad bi komentarisali ponašanje druge dece, one koja lažu, kao pametno, mudro i snalažljivo. Kada bi sa simpatijama prepričavali kako se neko drugo dete uz pomoć laži „izvuklo“ od kazne ili iz neke neprijatne situacije. Jedino na taj način bi oni mogli moje ponašanje prema njima da promene jer bi mi time dve poruke poslali: da moje ponašanje nije za poštovanje i da ga oni ne poštuju, kao i da je manipulisanje koje druga deca rade nešto vredno poštovanja.
Indirektni govor
Moji roditelji su, naprotiv, o takvoj deci govorili loše, a o deci koja ne umeju ili ne žele da „se snađu“ uz pomoć varanja govorili su dobro. Uvek su im ta druga deca bila mnogo milija. Na taj način oni su mene oblikovali, a ne time šta su mi govorili kakva da treba da budem. Detetu možemo direktno govoriti da treba da bude ovakvo ili onakvo, ali dete će mnogo, mnogo ozbiljnije shvatiti ono kako ponašanje druge dece tumačimo. Nije važno tada šta njemu govorimo.
Zar nije isto i sa nama odraslima, naposletku?
Kada nam neko da kompliment, mi mu možemo poverovati, ali i ne moramo. Ali kada čujemo slučajno kako neko o nama priča lepo nekom drugom, tada ga shvatamo ozbiljno. Jer tada njihove reči ne otpisujemo kao nešto što je rečeno „reda radi“ ili tek da nam učini. Tada je to za nas istina jer je rečeno bezinteresno.
Isto je i sa tumačenjem dečijeg ponašanja. Dete neće postati ono što mu govorimo da treba da postane, nego ono što oseti da više cenimo i poštujemo.
