Vaspitavanje dece bez kazne nije neki „skandinavski model puštanja dece da nam skaču po glavi i rade šta hoće“, protivno uverenjima mnogih. Naprotiv, vaspitavanje dece bez kazne uključuje mnogo više asertivnosti, strukture, discipline, strpljenja i veština, nego što to srećemo u bilo kom obliku kažnjavanja.
Vaspitavanje dece bez kazne podrazumeva PRISUTNOST roditelja
Život funkcioniše po principu akcije i reakcije. Odluke i posledice. Zadatak roditelja je da OBUČI dete za život. To znači da unutar vaspitanja intenzivno radimo na razvijanju samokontrole kod dece, kao i prepoznavanju i verbalizaciji emocija, te korisnom pokazivanju isth.
Kada roditelj razume i prepoznaje faze razvoja deteta i šta može očekivati unutar svake faze, neće dolaziti do uverenja da je trogodišnjak koji odbija da posluša – „manipulativan“ ili „nevaljao“, čime nedvosmisleno etiketiramo decu i usađujemo im uverenje da je njihova ličnost određena našim viđenjem njihovog ponašanja. To je pogrešno i dovodi do niza problema kroz odrastanje, naročito unutar razvoja samopercepcije i sagledavanja sebe naspram drugih.
Samim tim, trogodišnjak koji odbija da posluša neće biti kažnjen, već USMEREN kroz priču, prilagođena objašnjenja, ali i distrakciju tj. promenu fokusa sa onoga što za njega nije trenutno korisno, ka onome što jeste.
Kada dete osnovnoškolskog uzrasta odbija da uči, ili ispunjava školske obaveze, kazna je poslednje što će ga dovesti u stanje prepoznavanja odgovornosti. Odbijanje je u ovoj situaciji znak da detetu nešto nije jasno. Zato je neophodno pribeći suptilnom razgovoru u kojem ćemo saznati šta je detetu najteže, šta mu predstavlja problem, zašto mu se neki predmet ne dopada, šta očekuje od učiteljice ili drugara.
Roditeljski zadatak je da NAUČIMO decu kako se uči. Ne da verujemo da je to veština sa kojom se rađaš, samo zato što su neki od nas bili primorani da je samostalno steknu. Učiniti učenje zabavnim za dete, ponuditi mu interesantne informacije preko kojih će lakše zapamtiti sadržaj i uspostaviti strukturu dana, u potpunosti će izbrisati potrebu da dete kaznite. Poenta je da ono razume koncept škole, sebe u datim okolnostima i činjenicu da nije samo. Sve ovo podrazumeva roditeljsku ANGAŽOVANOST.
Deca “sve čuju i vide”
Ukoliko vodimo računa o tome kako se ponašamo i razgovaramo pred detetom i sa detetom, male su šanse da dete ode u krajnost i praktikuje neprihvatljivu komunikaciju koja bi mnoge podstakla na kaznu.
Sopstvena samokontrola na višem nivou i usmeravanje deteta
Kazna je znak da je naš emocionalni odgovor preteran, odnosno, da nismo u poziciji da razmišljamo racionalno i pragmatično. Kazni pribegavamo u nemoći i frustraciji. Zato je važno podići sopstvenu samokontrolu na viši nivo, sagledati okolnosti i dete USMERITI, objasniti moguće ishode njegovog ponašanja ali i podsetiti na jasna pravila vaše porodice. Ona su sačinjena od vrednosti i uverenja.
Kazna je odlika lenjosti, jer je najlakše kazniti dete po nekom od poznatih principa i verovati da imamo uspeha ako se dete uplaši. Niko, nikada ništa nije naučio zahvaljujući strahu.
Kako se oseća kažnjavano dete
Kažnjavana deca imaju nižu empatiju i samodisciplinu, jer nisu uspela da razviju veštine za donošenje sopstvenih odluka, preuzimanje odgovornosti i razliku između dobrog i lošeg.
Kažnjeno dete se oseća poniženo, ljuto, buntovnički, inatno i uplašeno. Poruka koju roditelj šalje kaznom, nije „Naučiću te zašto ovo nije korisno za tebe“, već: “ Kada pogrešiš, poenta nije da naučiš već da se osećaš loše!“ Osim nekorisnog uverenja o sebi, greškama i životu, dete uz ovaj stav izlazi i uz skoro izvesnu mogućnost da će ponoviti ono zbog čega je kažnjeno.
Nekoristan autoritet jednako je loš kao i izostanak autoriteta i okolnost u kojoj dete vodi proces vaspitanja, a ne roditelj. Struktura, definisane uloge, pozitivna disciplina i empatija, neki su od najvažnijih preduslova za korisno vaspitanje dece.
Kažnjavanje nije edukacija. Dete se uči konceptu odgovornosti i posledice van situacija u kojima je uradilo nešto loše.
Prvi korak je prevaspitavanje sebe
Ukoliko želite da decu vaspitavate bez kazne, a u duhu razumevanja ponašanja korisnog po njih, prvi korak je prevaspitanje sebe – istančanije veštine komunukacije i emocionalne inteligencije, razvoj strpljenja i asertivnosti, samokontrola, kreativnost, prisutnost i angažovanje.
Stabilno, funkcionalno dete nije ono koje uvek posluša iz prve, već ono koje dobija podršku unutar svih faza razvoja kroz koje prolazi; dete koje ima kvalitetnu komunikaciju sa roditeljima i koje je sposobno da razume i odreaguje na adekvatna objašnjenja spornih ponašanja.
