Kad Ti je Najteže, Mama, Samo Sačekaj ! – Trudnoća i Zdravlje

0

Kada žena postane majka, ona mora da izraste. Nema nazad. Majčinstvo udara na najbolnije tačke, a razdražljivost, nesnalaženje odmah u novim međuljudskim relacijama, neispavanost, promena telesnog izgleda i neprepoznavanje sopstvenih novih telesnih odgovora, dovodi u pitanje njene najstabilnije tačke oslonca.

Moje bebe imaju deset i po meseci. Blizančići, dečak i devojčica. Od kada su otvorili svoje lepe smeđe okice jedne noći u septembru, ukrali su mi srce zauvek i uneli su neopisivu radost i smeh u našu malu porodicu. Povezali su nas već uveliko neraskidivim vezama. Kada razmišljam o ljubavi, setim se majki koje su mi govorile: „Tek kad rodiš decu shvatićeš šta je ljubav“, aludirajući na moje zaljubljene oči kad sa ponosom pričam o svom mužu. A ja baš od kada sam dobila njih još više volim i njega. Ne mogu ja te ljubavi razdvajati na manje i veće, oni su moje jedno. Oni su mali čarobnjaci, mali kućni patuljci zbog kojih nam se soba uvek ori smehom do kasno u noć.

Jasno vam je da se ne bih menjala ni sa kim ni po koje pare.

Želim da kažem nešto o rastu. Rast, fizički i psihološki, je često bolan i neprijatan proces. Sećam se koliko su me kosti i mišići boleli kada sam rasla u pubertetu. Male bebe sigurno imaju slične neprijatne osete u telu jer njihovo telo se razvija još intenzivnije.

Majčinstvo udara na najbolnije tačke

Psihološki rast i razvoj je jednako bolan. A kada žena postane majka, ona mora da izraste. Nema nazad. Majčinstvo udara na najbolnije tačke, a razdražljivost, nesnalaženje odmah u novim međuljudskim relacijama, neispavanost, promena telesnog izgleda i neprepoznavanje sopstvenih novih telesnih odgovora, dovodi u pitanje njene najstabilnije tačke oslonca.
Kada žena postane majka, ona mora da izraste.
Njeno telo nije joj u tom periodu uvek siguran oslonac jer su njegove reakcije neočekivane, ono se prilagođava novonastaloj situaciji, hormonalnim promenama, zahtevnom procesu dojenja, novim izvorima napetosti i stresa. Ona ne može da razazna, jednako samopouzdano kao ranije, šta su uobičajene reakcije, a šta nisu. Fizički izgled joj se gotovo sigurno izmenio i na to se treba prilagoditi (istraživanja pokazuju da čak i promena telesnog izgleda nabolje i dalje može da predstavlja psihološki stres zbog same promene šeme tela). Uspešno savladani razvojni zadaci, odnosi sa majkom i drugim bliskim ljudima koji su dostigli zdrav, funkcionalan nivo, sada su ponovo stavljeni na probu.

Sve njene lične nesigurnosti i sumnje u sebe, sve traume i nedovršeni psihološki procesi iz detinjstva mogu ponovo da ožive. Sve ovo žena treba da savlada i uspešno prevlada kada postane majka. Iz toga će izaći jača i mudrija, bistrijeg pogleda i sa neuporedivo više hrabrosti, ali je sve to veoma teško dok traje.

Osećaće se, na trenutke, kao da sve što iz njenih usta izađe, biva pogrešno shvaćeno. Na trenutke će misliti kako je sve što preduzme osuđeno da se izjalovi. Da uvek nauči lekciju kasno. Da, ma kakav da je bio dan, na kraju samo želi da se završi što pre i da ode na spavanje. Samo da noć bude mirna.
Kada žena postane majka, ona mora da izraste.
Taj osećaj je privremen

Reći ću ti nešto, ako se i ti ponekad tako osećaš.  Kada ti bude najteže, kada ti se čini da nikada neće doći neki divni i srećni dani, ti na zid stavi kalendar. Sačekaj veče i crvenim flomasterom prekriži današnji datum. Sutra uveče uradi isto. Tako radi naredih mesec dana. Ništa ne očekuj od sebe za to vreme, ni da budeš samopouzdana, ni da osećaš sigurnost u sebe, ne očekuj ni onaj osećaj da držiš konce u rukama, čak ni da budeš srećna. Narednih mesec dana ne procenjuj svoje sposobnosti, ne razmišljaj o tome jesi li dobra majka, dobra supruga, snaja, ćerka. Samo radi ono što moraš da uradiš.

Jer važno mi je da znaš – taj osećaj je privremen, on će proći. Možda ti se čini kao večnost, ali proći će. Jer rasteš intenzivno i to mora da boli. Mora da dominira strah jer sve ti je ovo novo. Ništa nije rutinski, sve moraš da radiš svesno. Kao kada si polagala vožnju, sećaš se. O svemu si morala da svesno vodiš računa – i o menjaču, i o kočnici, i o pešacima, i o zvucima koje čuješ, i o semaforima. Strah je bio neophodan jer on ti je izoštravao čula i terao mozak da brzo radi. Ali kako si postajala veštija i iskusnija, tako je jedna po jedna od ovih radnji odlazila u mišićnu memoriju i ruke su radile same. Prvo si naučila da ne obraćaš pažnju na menjač, pa da automatski staješ na crveno. Nisi više morala da razmišljaš o tome i podsećaš se. Tada je i strah počeo da se smanjuje jer više nije bio potreban.

Tako je isto i u roditeljstvu. Za mesec, dva, strah će biti manji jer ćeš mnogo toga naučiti. Da, uvek će biti novih zadataka da ih savlađuješ – dete će početi da prohodava, na primer. Ali ti ćeš imati u svojoj slici o sebi podatak da si sve prethodno već savladala i bićeš mnogo sigurnija u sebe. Znaćeš da ti to možeš.

Zato čim ovo pročitaš, ustani, ma koliko da ti je teško. Sastruži sebe sa poda špatulom ako treba, podigni se. Napravi taj spisak za kupovinu, idi na pijacu, skuvaj supu, nahrani bebu, uradi jedan po jedan od tih svojih svakodnevnih poslova i samo budi strpljiva. Uskoro će doći dan kada ćeš sve da sagledaš u potpuno drugačijem svetlu, veruj mi.

Share.

About Author

Comments are closed.