Često se roditelji zapitaju da li dete koje povređuje drugu decu u vrtiću spada u nasilno dete, da li se tada može govoriti o vršnjačkom nasilju.
Postoji li vršnjačko nasilje u vrtiću?
Veoma neprijatna situacija je za sve kada imamo dete u okruženju koje nanosi telesne povrede drugoj deci, kada se to ponavlja. Odrasli se uvek zabrinu, često zbune, a samim tim i reaguju na neadekvatan način.
Krenimo od početka, a početak je dete koje je impulsivno, koje još nije naučilo da samoreguliše svoj bes. Koje ima loše uzore u tome ili živi u okruženju koje mu nije postavilo dobre granice naspram njegovih potreba.
Kada se učvrsti dečije nasilno ponašanje, a takvo ponašanje nazivamo kada dete u različitim situacijama rešava konflikte i zadovoljenje svojih potreba agresivno, nanošenjem različitih povreda. To može biti ugriz, guranje, štipanje, udaranje, šutiranje, lomljenje ličnih stvari. Nekada to može biti usmereno samo na neku decu u grupi. A nekada na svu decu koja bivaju u kontaktu sa detetom koje pokazuje agresivno ponašanje.
Ništa ne prolazi samo od sebe
Važno je odmah reagovati na ovakvo dečije ponašanje, ne odugovlačiti i ne sačekivati da prođe samo od sebe. Tako ćemo najbolje pomoći detetu, bez obzira da li se radi o roditeljima ili vaspitačima. Na prvom mestu važno je razumeti dete, shvatiti šta se sa detetom zbiva. Koje potrebe mu nisu zadovoljene na pravi način te to utiče na neprihvatljivo ponašanje. Paralelno sa istraživanjem uzroka takvog ponašanja i eliminisanja istog, odrasli imaju zadatak da to ponašanje zaustave, preusmere, a ponekad i sankcionišu.
Kada dođe do incidentnih situacija u porodici među braćom i sestrama, u parkiću ili u vrtiću, neophodno je pobrinuti se za oba deteta. Za ono koje trpi patnju, nelagodu, ako i za ono koje nelagodu nanosi drugoj deci. Suštinski oba deteta su ugrožena, ponekad drugo dete zna da bude i više ugroženo.
Potrebna je pomoć i podrška detetu a često i roditelju deteta
Kod male dece ne možemo govoriti o vršnjačkom nasilju, jer mala deca nisu nasilna i impulsivna sa namerom, impulsivnost se kod njih javlja kao pokazatelj dužeg trpljenja neke nezadovoljene potrebe, a pri tome im je proces razvijanja samoregulacije u nastajanju, tek ih učimo određenim socijalnim veštinama.
Deci su potrebni pravi uzori na koje će se ugledati u mnogim socijalnim situacijama, načinu komunikacije, načinima rešavanja konflikata, da su izloženi veštinama odraslih u samoregulisanju određenih emocija, da imaju prilike da sve to provežbavaju. A zapravo radi se o sasvim svakodnevnim situacijama, spontanim, ali je važno da ih ima dovoljno u detetovom životu.
Imamo sve češću pojavu da u situacijama konflikta dva deteta, posebno kada se konflikti ponavljaju i kada jedno dete trpi nelagodu od strane drugog, roditelji međusobno ulaze u konflikt sa namerom da odbrane svoje dete. Ako razumemo poziciju malog deteta, njegov razvoj, životne okolnosti kako utiču na malo dete, mi ćemo na prvom mestu imati emaptiju za oba deteta i pružiti podršku roditelju deteta koje je impulsivno i konfliktno, jer da ume da pravilno podrži svoje dete to bi već učinio. Često je tom roditelju potrebna pomoć i podrška. Rešenja bi mogla biti usmerena u pravcu osnivanja malih grupa roditelja koji bi pružali jedni drugima potrebnu podršku.
Roditeljski izazovi su danas na ispitu
Roditeljstvo je danas na velikom ispitu. Postoje mnogi izazovi, od najranijeg uzrasta roditelj svoju ulogu deli sa mnogim uticajima na dete- mediji, digitalni svet, u vrtiću deca, vaspitači, drugi odrasli. Mnogo uticaja, često dobrih, ali ima i zbunjujućih, nepoželjnih.
Svakako svu decu treba pratiti, pružiti im najbolje od sebe što možemo ponuditi, mnogo ih voleti i razumeti. Ako se dogodi situacija kada dete pokaže nepoželjno ponašanje, prvo treba da napravimo oko njega krug podrške sa svih strana. Ako smo to dobro osmislili uskoro će dete izaći iz neravnoteže.
Divno je ispratiti kako dete menja svoje ponašanje, malo nakon što odrasli promene svoja ponašanja.
