Deca ne govore uvek o svojim problemima. Detetu treba vaša zaštita, često nije u stanju da to pokaže ili traži.
Deca ne govore uvek o svojim problemima ali roditelj vidi da nešto nije uredu
Pretpostavite šta bi mogao biti uzrok, ako je dete tužno, ili da se neuobičajeno ponaša. Razgovarajte sa detetom. Dete će tako naučiti da treba da vam kaže i da ste tu za njega.
Deca ne govore uvek kada imaju probleme sa vršnjacima, vaspitačima… Deca često ne govore roditeljima da ih neko povređuje ili da im se nešto teško dešava. Ako ih neko drugo dete kinji, ako je vaspitačica nepravedna prema njima, ako im se dogodilo nešto strašno ili su bila svedoci nekom teškom događaju, deca možda neće reći to roditeljima.
Zašto ne govore uvek o svojim problemima?
Možda imaju strah da im odrasli neće verovati jer tako govori njihovo prethodno iskustvo. Možda se plaše da će odrasli kazniti njih, decu, što su bila bezobrazna (deca često osećaju krivicu i sopstvenu odgovornost za nešto za šta nisu odgovorna). A možda ih je iskustvo naučilo da odrasli u tim situacijama reaguju slabo, nemoćno, da nisu dovoljno jaki da ih zaštite i da nema svrhe reći im. Možda im je neko zapretio da ne govore.
Međutim, najčešće ništa od toga nije razlog zašto deca prećutkuju da im se dešava nešto teško. Roditelji dobro rade svoj posao i deca imaju puno poverenje u njih i njihovu sposobnost da ih zaštite. Ali deca drugačije vide sposobnosti odraslih ljudi nego što to mi, odrasli, zamišljamo.
Deca misle da roditelj sve zna?
Deca umeju dugo da veruju da su roditelji svemoćni, da znaju sve ono što se oko njih dešava. Kad smo deca, odrasli nam govore je li nešto pravedno ili ne svojim zalaganjem u vezi sa tim. Ako se neko prema detetu ponaša zlobno, a odrasli ne reaguju, dete će vrlo verovatno osećati da odrasli podržavaju takvo ponašanje kod te osobe. Za dete, odrasli su veoma moćni i znaju i mogu sve. Ono ne shvata da odrasli neke stvari ne mogu da znaju ako im ono ne kaže.
Ćerka moje drugarice se nedavno vratila iz zabavišta tužna. Mama ju je pitala zašto je tužna, a ona je ćutala. Moja drugarica je pretpostavila:“Jesu li te deca zadirkivala zato što mucaš?“ Devojčica je klimnula glavom potvrdno. Mama ju je pažljivo potom upitala: „Jesi li rekla vaspitačici?“ Ona je odgovorila: „Nisam…“, i zatim tiho i zbunjeno pitala: „Zar vaspitačica to ne bi trebalo da već zna?“ Za decu, odrasli znaju i mogu sve. Dete često neće reći šta mu se dešava onako kako bi to odrasla osoba učinila.
Kako će dete naučiti da treba da kaže svoje probleme?
Roditelji se ne bi trebali osloniti na to da će dete reći ako mu je teško. Period prilagođavanja na zabavište, recimo, postoji, ali tu se često dešava nešto više od proste nelagodnosti od promene sredine.
Ako primetite da je dete tužno, nemojte to olako otpisivati kao privremeno stanje ili da mu nedostaju mama i tata. Detetu treba vaša zaštita, ali često nije u stanju da to pokaže ili traži. Razgovarajte sa detetom. Pretpostavite, kao mama iz primera gore, šta bi mogao biti uzrok detetove patnje. Dete će samo tako naučiti da treba da vam kaže i da ste tu za njega.
