Često su roditeljska očekivanja u odnosu na dete nerealna. Koja roditeljska očekivanja su realna i potrebna a koja ne? Kako da postignemo cilj a da izbegnemo naredbe i samim tim otpor kod deteta?
Kada postanemo roditelji i mi sami učimo kako treba postupati sa detetom i kako vaspitavati dete. Učimo kojim stilom vaspitanja se voditi. Taj posao nije lak, ali je lep. Danas su nam informacije u vidu saveta dostupnije, tako da i to olakšava učenje roditeljstva.
Realna i nerealna roditeljska očekivanja
Kao što mi učimo kako je to biti roditelj, tako i deca uče od nas i uče iz svega što ih okružuje. Često se dešava da mi kao roditelji imamo neka očekivanja od naše dece ili imamo neku zamisao kako bi sve to trebalo da izgleda. Nekad se te dve slike poklope, a nekad ne. Da bismo postupili najbolje moguće, potrebno je razumevanje, kako samog deteta i njegovih potreba, tako i da razumemo nas same.
Često očekivanja koja imamo od dece su zapravo očekivanja sa kojima smo se mi nosili kao mali. To su neka ostvarena ili ne ostvarena očekivanja naših roditelja prema nama. Roditelji često upadaju u tu zamku i ta očekivanja prenose na odnos sa svojom decom. Naravno, u redu je imati očekivanja, ali da bi ta očekivanja bila realna, potrebno je razumeti dete i razvoj deteta. Ukoliko imamo nerealna očekivanja, koja nisu u skladu sa uzrastom deteta, ali ih mi imamo jer mislimo da tako treba, dete neće ispuniti to neko očekivanje. Zato što još uvek nije zrelo za tako nešto. Zato je važno da naša očekivanja koja imamo od deteta budu u skladu sa njim. Sa druge strane, nisu ni sva deca ista, samim tim i očekivanja roditelja nisu ista kod svih.
Šta su to nerealna roditeljska očekivanja?
To su sva ona očekivanja koja se ne ispunjavaju, jer dete još uvek nije dovoljno poraslo za njih. Ili sva ona očekivanja koja mi prenosimo iz nekog našeg detinjstva i koja nisu u skladu sa našim detetom. Ukoliko recimo imamo očekivanje da nam dete bude vrhunski sportista. To je možda roditeljska neostvarena želja, ta očekivanja su i te kako nerealna. Takav roditelj pre svega svojim ponašanjem nije detetu dao primer sportiste. Ovakvih primera je mnogo. Važno je da znamo da ne treba neke naše neostvarene želje da prenosimo na svoju decu. Ukoliko to njima nije želja i ukoliko to njima nije blisko. Jer će tako samo stres za sve biti veći, a rezultata neće biti.
Sa druge strane, kada govorimo o vaspitanju i o očekivanjima iz tog ugla, važno je da razumemo potrebe našeg deteta. Ukoliko postavimo prevelika očekivanja, vrlo verovatno je da ta očekivanja dete neće ispuniti. Ne možemo očekivati da nam deca sutra budu veliki učeni ljudi, koji vole da čitaju, ukoliko nas dete nikad nije videlo sa knjigom u rukama.
A koja su očekivanja roditelja potrebna?
Roditelj svoja očekivanja treba da usmeri ka detetovim obavezama. Recimo očekujemo da dete ujutru namesti krevet, spakuje igračke, samo se obuče. Da bi ta očekivanja i bila ispunjena, potrebno je da detetu damo primer i da ga naučimo da sve to radi. Jer ukoliko očekujemo da dete namesti krevet ujutru, a mi to prvi kao roditelji ne radimo, neće to raditi ni naše dete. Jer, po našem modelu, tj gledaći roditelja, nije naučilo da je to nešto što je potrebno uraditi.
Naše naredbe i proizilaze iz naših očekivanja. Detetu naređujemo da uredi ono što od njega očekujemo. Ali pre svega moramo da znamo, da deca ne vole naredbe i da im ne treba naređivati. Njima je to odbojno i neče vas poslušati.
A šta treba raditi? Kod male dece sve što želite da dete nauči ili uradi, od svega napravite igru. Deca iz igre najbolje uče, jer nisu to shvatili kao naređivanje, a vi ste uštedili svoje živce i postigli željene rezultate. Ovaj vid izricanja naredbi kroz igru je blizak detetu. Neće biti odbijanje zadatka, neće biti drame, plakanja, negodovanja, a roditelj će se naučiti strpljenju.
Način je ključan
Uvek imajte na umu, da se jedna te ista rečenica može izgovoriti na više načina. Evo i primera, recimo želite da dete sakupi igračke pre spavanja. Ukoliko mu kažete:”Hajde, sakupi igrače i idemo na spavanje” vrlo je verovatno da dete to neće uraditi. Jer ste mu tom rečenicom saopštili da je zabavi i igri došao kraj. Deca uglavom žele da se igraju i kada dođe period za spavanje, odbijaju da idu na spavanje, kako bi produžila igru. Tako da ukoliko vaša naredba bude bila takva, dete će uraditi sve kako ne bi otišlo na spavanje, već ostalo da se igra. Ali, ukoliko od toga napravite igru, dete neće imati utisak da mu oduzimate zabavu radi spavanja. Već ćete igrom doći do rešenja. A kako? Recite detetu, da je pao mrak, da se noću spava, a da uveče njegov omiljeni junak ili omiljena igračka mnogo voli da sakuplja igračke. Npr:”Vidi, pao je mrak, noću svi spavaju i mi spavamo, spavaju i igračke. Spava i tvoj omiljeni Miki Maus, ali znaš šta Miki mnogooo voli? Da sakuplja igračke, to obožava, hajde da mu pomognemo”, uzmete Mikija i kao njegovim rukama sakupljate sve, zajedno sa detetom. Sutradan će već dete uzeti Mikijeve ruke i sakupljati igračke na taj način. I uz malo truda i strpljenja, vi ste postigli ono što ste želeli, dete će iz više tih ponavljanja naučiti da se uveče sakupljaju igračke i to će raditi uvek. A nije bilo ni plakanja, a ni negodovanja. Sve je zapravo u samom našem pristupu.
Mi nismo šefovi našoj deci i nije potrebno samo da izričemo naređenja jedno za drugim. Već je potrebo da dete sve to nauči. Kako bi to učenje bilo efikasno, najbolje je da bude na način koji je detetu blizak. I ne, ovo ne znači da nećete imati autoritet, ovo znači da razumete svoje dete i da razumete njegove emocije. Na ovaj način dete stiče poverenje u vas. Kasnije kada nešto i bude bilo možda neka naredba, lakše će se nositi sa tim i poslušaće vas.
Naredbe i postavljanje granica
Roditelji često mešaju naredbe sa postavljanjem granica, a to nije isto. Puko izricanje naredbi, uradi to, smesta uradi ovo i slično je stresno za dete. Sam način na koji to izgovaramo kod nas budi nervozu koju prenosimo na dete. Dete se tada oseća tužno, pod stresnom je, nekad i nemoćno da nešto uradi, frustrirano. Iz toga najčešće kao rezultat dobijamo plač, nervozu, negodovanje. Čak i agresilu ili tantrume. To se dešava jer dete ne ume da se nosi sa emocijama koje oseća, ne ume da ih kanališe, već ga emocije preplave i dete iz toga krene da plače ili se ponaša ”neadekvatno”. Dete emocije uči, kao i reakciju na njih i kako da se sa njima nosi.
Postavljenje granica je i te kako važno za dete, jer je potrebno da dete jasno zna šta je ono što sme da radi, a šta ne. Kao i kada je prešlo određenu granicu za nešto. Postavljenje granica se takođe uči i to je proces koji traje, niko nije postavio granice odjednom i dete to usvojilo i gotovo. To je dug rad, koji je lakši kada imate razumevanje za svoje dete. Zato budite mudar i strpljiv roditelj, koji svom detetu daje primere iz kojih dete uči. I koji na ”lakši” način dolazi do onoga što se od deteta očekuje, igrom, a ne naredbama uz vikanje i plač.
