Stid i krivica zbog psihičkih problema nije retka pojava. Gotovo svako ko ima neki psihički problem oseća stid i krivicu zbog toga. Svakome nailaze periodi kada nije dobro. Kako to prevazilaze?
Stid i krivica zbog psihičkih problema
Stid i osećanje krivice, to su večni pratioci psihičkih muka. I nije važno koji je problem u pitanju, onaj koji je uglavnom od spolja izazvan, nekim nesrećnim događajem recimo. Ili onaj za koji osećamo da smo najviše sami krivi, da ga sami sebi pravimo.
Koji psihički problem izazivaju stid i krivicu?
Nebitno je li u pitanju problem sa ishranom, neutemeljene brige za sopstveno zdravlje. Zatim obrazac biranja uvek pogrešnih partnera, nezadovoljstvo svojim izgledom ili svojim postignućima. Takođe, strahovi nakon preživljene traume…
Svako uglavnom oseća da je njegov problem sramota. Pokazatelj slabosti njegovog karaktera ili tako nešto. Istovremeno prema problemima drugih ljudi taj isti čovek ima mnogo saosećanja. I ne vidi ih kao manje vredne ljude jer ih muči to što ih muči.
Prema tuđim problemima možemo da napravimo distancu. Ne odbacujemo druge ljude jer imaju svoje strahove i samodestruktivna ponašanja. Naprotiv, to ih u našim očima čini kompleksnijim bićima. Višedimenzionalnim, manje besprekornim lutkama. A više ljudima sa kojima se možemo povezati.
Drugo, osećanje krivice. Osećamo krivicu što imamo sve, a nismo zahvalni i pravimo sebi probleme. Imamo bebu za koju smo se borili godinama da je dobijemo, a sada ne uživamo u roditeljstvu nego patimo. Imamo zdravlje koje ugrožavamo izgladnjavanjem, povraćanjem, laksativima, prejedanjem. Imamo lepu i dobru porodicu koju zanemarujemo jer nas duhovi prošlosti opsedaju. Jer se davimo u depresiji i mnoge dane bismo najradije da nikoga ne vidimo i ne čujemo. Trudimo se da se hranimo uvek zdravo. Ali, umesto da osećamo sigurnost i ponos zbog tog truda, mi osećamo strah zbog poslednjeg obroka koji smo pojeli u restoranu. Za koji ne znamo od kakvih je sastojaka pripremljen. I tako dalje.
Osećamo krivicu jer smo protraćili neke mlade godine na nepotrebno brinjenje. Jer smo propustili neke prilike da budemo srećni. Da se u nečemu ostvarimo, da neke odnose izgradimo. Što sebe nismo umeli bolje da volimo. Recimo kada vidimo svoje stare slike i shvatimo da nismo bili tu za tu devojčicu ili dečaka.
Drugima je lako
Drugi ljudi nam izgledaju kao da mnogo lako nose svoje probleme. Ako ih uopšte imaju. Polažu ispite, imaju hobije koje vole, idu na posao i postižu uspehe. Imaju ljubavne veze koje su uzbudljive, imaju decu i odlični su i samopouzdani roditelji. Imaju volje da žive svoje dane ispunjeno i onako kako žele.
Ono što previđamo je da smo i mi, iako smo sada u problemu, imali itekako lepe dane i nedelje kada je sve bilo u redu. I drugima smo izgledali srećni i samopouzdani. Takođe, ne pokazuje svako na isti način kada mu je teško. Neko ne može ništa da radi, a neko, naprotiv, kompulzivno radi. Jer i inače u životu jedino ako ima uspeh na poslu oseća da je vredan da živi. Postoje depresije koje se manifestuju velikom aktivnošću i uopšte ne liče na depresije.
Svakome nailaze periodi kada nije dobro
Da. To je zato što život ide dalje, što osvajamo nove teritorije i što rastemo. Kada bismo mogli da zaustavimo vreme, ostanemo godinama u istom periodu života. I da se ništa ne menja. Verovatno bismo uspeli da poslažemo sve svoje kockice u glavi. Ali ne živi se tako. Ne treba da ostanemo sami da bismo bili srećni u glavi. Nego treba da imamo partnera i da u tom odnosu otkrivamo gde smo sve slabi i ranjivi. Što u samoći nismo mogli da znamo.
Ne treba da nam deca večno ostanu bebe da bismo mi naučili kako da budemo roditelji bebama. I uživali u tom uspehu. Nego treba da rastu, a mi da usput učimo kako sa dvogodišnjakom, kako sa školarcem. I, kako sa pubertetlijom. I tek što smo naučili kako, novi problem se javlja. Jer živimo kako treba da se živi.
Prihvatimo sebe sa svojim psihičkim mukama
I najvažnije, kakvu to poruku sebi šaljemo ako ne prihvatamo sebe sa svojim psihičkim mukama. Nego stalno okrećemo novi list i obećavamo sebi da ćemo od sutra biti potpuno druga osoba? Bićemo dobro, vredni ljubavi i brige o sebi. Ali tek kada se otarasimo strahova ili kilograma? Prava ljubav prema sebi je znati da ih se možda nikada nećemo potpuno otarasiti i biti u redu sa tim. Jer svi mi, baš svako od nas, imamo svoje vragove. Koji će opet da se jave kada u nekom trenutku u životu kada budemo osećali da smo odbačeni. Da smo izneverili sebe ili da smo neuspešni.
Pa šta ako se jave? Pazićemo tada da se hranimo namirnicama koje isceljuju nervni sistem. Spavaćemo osam sati najmanje, šetaćemo, bićemo u prirodi. Pričaćemo sa ljudima sa kojima razgovori pomažu. Davaćemo sebi svakodnevne minimalne izazove i zadatke i preguraćemo taj period. A kada on prođe, opet ćemo biti srećni i samopouzdani kao i pre.
