Stres u majčinstvu, naročito u prvoj godini roditeljstva je više nego prisutan. Hajde prvo da definišemo šta je to stres. Ta toliko mnogo upotrebljavana reč je zapravo „kišobran izraz“. Termin pod kojim se podrazumevaju raznorazna osećanja. Recimo, kada kažemo da doživljavamo stres na poslu, to može da znači da u stvari doživljavamo svakodnevni strah od toga da će nam šef uručiti otkaz, ili da na poslu trpimo mobing, ili da doživljavamo stalne neprijatne razgovore sa kolegama u kancelariji, ili da radimo takav posao gde svakodnevno razgovaramo sa veoma neprijatnim ljudima, kao što je posao šalterskog službenika itd. Stres je dakle jedan neodređen pojam i važno je da znamo od kojih tačno osećanja i obrazaca razmišljanja se sastoji stres u našem slučaju.
Stres u majčinstvu – tri velike korpe
Kada je roditeljstvo u pitanju, sve izvore stresa koje sam do sada čula ili koje sam lično doživela mogu da svrstam u tri kategorije ili tri velike korpe, koje nisu poređane po intenzitetu stresa, niti po značaju, već sam ih navela nasumičnim redom. U prvu korpu staju sva neprijatna osećanja i neprijatne misli koje su povezane sa poslovima oko bebe i kućnim obavezama.
Samo fizički poslovi, bez emocionalnog stresa
Počnimo od ranog jutra. Daću vam svoj primer. Moje bebe, blizanci, imaju godinu dana. Ja volim da se probudim oko petnaest do šest. Moje bebe se bude oko sedam i taman imam dovoljno vremena da se umijem, stavim kremu na lice, popijem kafu i doručkujem. Spremim šta ću ja da obučem taj dan, šta će bebe da obuku. Opeglam ako je nešto moje izgužvano. Spakujem kompjuter i knjige u ranac, nahranim ribice i spremim bebama doručak. Zatim skuvam povrće i meso da ponesem njima za užinu dok su u šetnji. Kad ustanu ide presvlačenje, doručak, oblačenje. Opet presvlačenje ako se ukakala neka guzica, a obično jeste. Da bismo za oko sat i po nakon njihovog, a tri sata nakon mog buđenja bili spremni za šetnju. I tako dalje, i tako dalje, dan mi je ispunjen fizičkim radom bez pauze. Manje-više tako izgleda dan svakoj mami sa bebom. Zašto sam navela fizički rad kao izvor stresa?
Fizički napor je iscrpljujući. Za razliku od psihičkog stresa kao što je svađa sa partnerom ili strah od otkaza, od fizičkog stresa se u potpunosti oporavimo kada se dobro naspavamo, kao da ga nije ni bilo. A imamo i razne zdravstvene i psihološke dobiti od njega. Opet za razliku od ove druge vrste stresa. Ali fizički stres, naročito uveče kada smo već umorni i iscrpljeni doprinosi da druge vrste stresa podnosimo mnogo teže. Možda vam je poznata pojava da nam uveče sve izgleda besmisleno. Nemoguće, teško. Da bi nam već ujutru, nakon okrepljujućeg sna, sve izgledalo potpuno drugačije. Moguće, vredno, smisleno. Fizički umor ne otežava naše dane i ne doprinosi stresu direktno. Već indirektno tako što pojačava negativne posledice ostalih izvora stresa.
U drugoj korpi su strahovi i brige oko bebe
Da li je bezbedna? Je li pojela nešto opasno sa poda? Je li mi palo nešto na pod što bi bilo opasno da beba proguta? Da li da je pustim da uzima stvari sa poda i stavlja u usta ili da sve prvo operem? Da li mi je pod razumno čist? Šta uopšte znači razumno čist? Da li ću je ugroziti ako sve perem i sterilišem? Pa neće imati dobro razvijenu crevnu floru i dobar imunitet? Hoće li biti sklona alergijama i autoimunim bolestima ako je držim previše čistom? Je li ta teorija uopšte tačna? Da li je ok da ignorišem sopstveni unutrašnji glas koji mi kaže da operem to što je palo na pod? Je li to glas razume ili preteran strah i kako da ih razlikujem? Da li je moja beba zdrava? Da li je hranim zdravo? Je li bezbedna? Šta ako ipak uspe da obori nešto sa ormana i povredi se? I tako dalje. Kada provodimo vreme sa bebom u kući, nemamo mnogo mirnih i bezbrižnih trenutaka. Kada je ostavimo nekome na čuvanje, brinemo da li je taj neko pazi onako dobro kako bismo je mi pazili. Naučnici koji se bave uticajem stresa na zdravlje smatraju da ova vrsta stresa, kada se recimo uplašimo kad beba padne ili se uplašimo kad pođe šačicom ka ringli, pa skočimo da je sprečimo u tome, da ta vrsta stresa nije štetna za organizam jer je opravdana, jer služi opstanku.
Šta je štetno?
Na organizam deluje najštetnije onaj stres koji nije opravdan u smislu preživljavanja. Recimo, stid koji osetimo kada se rasplačemo pred kolegama na poslu. Ili kada brinemo šta vaspitačica misli o našem detetu. Strahovi koje osećamo kada čuvamo dete su opravdani. Drugo nešto je problem kada su ti strahovi u pitanju. Štetne efekte svakog od ovih strahova naš organizam počinje da eliminiše čim se taj strah završi. Dakle, kada se uplašimo da će dete pasti, naš organizam počinje da luči hormone stresa . Oni su toksični i da radi sve što treba da radi da nas pripremi za opasnu situaciju. Puls se ubrzava, krv se šalje u ruke i noge da možemo da se borimo ili da pobegnemo. Imamo potrebu da idemo u toalet jer telo nastoji da eliminiše sav višak iz sebe da bi se borilo što lakše. I druge slične pojave koje su nam svima poznate), a nakon što opasnost prođe, telo savršeno efikasno sve te pojave briše i vraća se na prethodno zdravo stanje.
Konstantno stanje?
Međutim, kada imamo malo dete, te pojave nisu povremene nego su gotovo konstantno stanje. Koliko god da je taj stres smislen, kada ga je previše, telo ne uspeva da bude dovoljno dugo u stanju relaksacije da bi eliminisalo sve te negativne posledice. I mi postajemo hronično umorne i iscrpljene. Evolutivno govoreći, nismo napravljeni da se svakog sata suočavamo sa opasnostima. Današnja majka preživi mnogo više ovakvih stresnih situacija tokom samo jedne nedelje. Nego što su naši pećinski preci preživljavali tokom čitavog života. A oni su imali opasne divlje zveri i otrovne trave da o njima strahuju!
