Zašto deca odbijaju zdravu hranu, koju mi želimo da imaju u ishrani? Danas, kada tolike industrije zarađuju na gotovim prehrambenim proizvodima na policama, preparatima za mršavljenje, knjigama i seminarima o ishrani, gotovo da ne postoji odrasla osoba, ni muškarac ni žena, koja ima potpuno zdrav, prirodan i spontan odnos sa hranom. Prevelika većina žena je na dijetama veći deo svog odraslog života. Mnogi muškarci, pak, jedu odsutno, dok gledaju televiziju, nikada ne završe obrok onda kada su siti nego jedu daleko preko toga, osećajući se nakon jela tromo i pospano.
Kako probleme sa hranom odrasli prenose na decu
Nekada davno, asocijacije koje smo imali na hranu bile su zadovoljstvo, zbog udovoljavanja čulu ukusa, i osećaj pripadanja jer su obroci bili vreme kada se ljudi okupljaju. Nije bilo dobre i loše hrane. Jeli smo kada smo gladni i poštovali smo svoj osećaj gladi. Jeli smo dok ne osetimo da smo siti. Nismo se prejedali jer nas niko nije učio da hranom zatrpavamo unutrašnje nemire.
Gde je koren problematičnog odnosa sa hranom koji mnogi ljudi danas imaju?
Deca se rađaju sa zdravom vezom sa hranom. Sasvim malo dete nikada neće dobrovoljno jesti više nego što mu treba (neće se prejesti) i nikada neće bezpogovorno tolerisati glad. Kad je gladno, plakaće, kad je sito, neće hteti da otvori usta za još jedan zalogaj. Mala deca instinktivno poštuju svoj osećaj sitosti i gladi. To je nešto što im mi, odrasli, remetimo. Isto kao što su nama to radili naši roditelji. Namere koje stoje iza toga su čestite i dobre, ali je važno da znamo da takvi naši postupci mogu stvoriti osnovu za kasnije ozbiljne probleme sa hranjenjem. Ishrana dece postaje sve češći problem.
Zašto deca odbijaju zdravu hranu?
Mnogi roditelji se žale da njihova dvogodišnja deca odbijaju zdravu hranu i žele samo testenine i slatkiše. Problem je što su do svoje druge, treće godine deca već mnogo puta iskusila nepoštovanje njihovih potreba i telesnih signala. Mnogo puta su čula da nešto moraju ili ne smeju kada je hrana u pitanju. Svako dobronamerno moljenje ili podmićivanje deteta da uzme još jedan zalogaj detetu šalje poruku da mu nije verovati svom telu. Svako zabranjivanje slatkiša kod deteta gradi osećaj da je neka hrana dobra, a neka loša. Insustrijski slatkiši i grickalice nisu prirodna hrana i njihova slast nije prirodna, nego je posledica dodavanja pojačivača ukusa upravo kako bi se deci poremetio njihov prirodni osećaj. Kada se industrijske grickalice uvedu u život dece rano, pa im se onda brane, deca zaključuju da je jedna vrsta hrane dobra, ali neukusna, a druga vrsta hrane je loša, ali ukusna.
Kada odrasli poštuju dečiji apetit
Kada su ostavljena na miru, kada odrasli poštuju njihovo “ne želim da jedem više” i ne pokušavaju da im uguraju još jedan zalogaj, mala deca pokazuju vrlo zdrave izbore u ishrani. Deca će jesti i povrće, i voće, i meso, i slatkiše i time će zadovoljiti i potrebu svog tela za vitaminima i mineralima, i potrebu svog uma za hranom koja je zabavna i veoma ukusna.
Deca su radoznala za ukuse, iako s početka mogu pokazivati strah i odbojnost kada im se ponudi nešto novo. Jedna teorija kaže da su mala deca, dvogodišnjaci, prirodno oprezni sa povrćem. Jer, deci povrće ima gorči ukus nego odraslima. Prema toj teoriji majka priroda se pobrinula da to bude tako kako bi dvogodišnjake zaštitila od otrovnih biljaka u prirodi koje oni u nedostatku životnog iskustva još ne poznaju, a ka kojima ih vuče njihova radoznalost. Ali deca tu odbojnost prevazilaze.
Ako na stolu često ima raznoraznog povrća, mesa i različitih jela, i ako vreme ručka nije bojno polje gde roditelji pokušavaju da detetu uguraju još jednu kašiku jela protiv njegove volje, dete neće osećati odbojnost ni prema jednoj vrsti hrane. Naposletku, deca će želeti da probaju to jelo koje vide da mama i tata sa zadovoljstvom često jedu.
Nekada jedemo da bi zatrpali neprijatna osećanja?
Majka priroda nam je dala osećaj gladi, kao znak da je vreme jelu. Kada smo malo gladni (ne pregladni), telo oslobađa hormone sreće i zadovoljstva. I mi osećamo da smo živi i poletni. Tada spremimo sebi ukusan obrok i naše zadovoljstvo jelom je veliko. Jer čulo ukusa reaguje drugačije kada jedemo gladni i jelo nam je slađe.
Prirodno je da nam nije do jela kada smo neraspoloženi. Kada smo imali težak dan ili smo se upravo posvađali sa nekim bliskim ili strepimo zbog nečega što očekujemo da se dogodi. Tada uglavnom ne osećamo glad. Ako baš tada najviše jedemo, jedemo da bismo zatrpali ta neprijatna osećanja. Da bismo dobili tih desetak minuta nerazmišljanja o problemu.
Prirodno je da jedemo kada smo mirni i da nam nije do jela kada smo uznemireni.
Deca jedu kada su gladna
Deca bespogovorno poštuju svoje želje kada je hrana u pitanju. Ako ih odrasli ne naviknu na hranu koja je prepunjena pojačivačima ukusa (kupovne grickalice), deca će jesti vrlo zdravo i spontano. Ješće isključivo kada su gladna i do trenutka kada osete sitost. Neće se prejedati nikada, dok ne nauče da jedenjem umanjuju tugu, strah ili dosadu.
Mnogi roditelji ne daju detetu da oseti glad. Ukoliko procene da je prošlo mnogo vremena od poslednjeg jela, ponudiće detetu neko povrće i meso. A ako dete odbije da jede, daće mu nešto drugo, samo da bi nešto pojelo. Neće pustiti dete da ogladni. I tako dete nauči da ne treba da poštuje svoj osećaj gladi, jer ga ni roditelj ne poštuje.
Pustite decu da postanu gladna, da osete glad. Nemojte ih pošto poto hraniti svačim jer ništa nisu jeli. Glad nije naš neprijatelj. Ako dete kaže: “Mama, gladan sam” ili “Bako, gladna sam”, to ne znači da ste vi loša majka ili baka što ste dočekale da dete traži da jede! To prosto znači da je došlo vreme da se jede. Strah od gladi, strah od bolesti prouzrokovane ozbiljnom neuhranjenošću, to su strahovi koji su nekada davno bili opravdani. Davno, davno, naše bake imale su razloga da strahuju od gladi. I taj strah se prenosio s kolena na koleno, kao što se strahovi i inače prenose. Danas taj strah ničemu ne služi i vreme je da ga se oslobodimo.
