Apetit je, po definiciji, želja za hranom. Dečiji apetit je promenljiv. Kako da znam da dete jede dovoljno? Šta je merilo?
Glavna briga svakog roditelja i na nižim nivoima lestvice evolutivnog razvoja živog sveta (već kod životinja), je da svom potomstvu obezbedi dovoljno hrane. Takodje, da ono unese u dovoljnoj količini hranu, koja će mu obezbediti normalan rast i razvoj, a posredstvom toga i optimalno zdravlje, sa krajnjim ciljem da to isto potomstvo može da „vodi“ svoj spostveni „normalan“ život, koji će mu pružiiti uslove da i ono, u budućnosti, ima svoje „zdravo“ potomstvo, čime će se obezbediti produžetak vrste.
Takav način „razmišljanja“ duboko je ukorenjen u genetskom materijalu svakog bića i integralni je deo identiteta svih „živih“ vrsta na našoj planeti.
Budući de je ishrana kamen temeljac „postojanja“ svake jedinke, razumljivo je da sve majke i očevi, pogotovu u prvim godinama života svog deteta, naročitu pažnju obraćaju na količinu hrane koju ono unosi u organizam, i, ukoliko je po njihovom mišljenju ona nedovoljna, to kod njih izaziva zabrinutost.
Ritam apetita kod dece
Međutim, ono što je jedna od glavnih karakteristika ishrane u tom periodu života, je činjenica da se „normalni“ obrasci unosa hrane i apetit kod dece u nekim uzrastima značajno razlikuju od onih koji su prisutni kod odraslih, koji najčešće imaju redovno tri obroka na dan.
Ono što naročito brine roditelje, ali je, recimo, za dete u drugoj godini života normalna pojava je pojačan apetit (prejedanje) nakon nekoliko dana mnogo „slabijeg“ unosa hrane nego obično.
Glavna karakteristika apetita u prvim godinama života je „promenljivost“. U periodima ubrzanog rasta (period odojčeta, kao i adolescencija) on je pojačan, dok neka deca u godinama između te dve životne „etape“ iako izgleda da skoro ništa ne jedu, normalno rastu i dobijaju na telesnoj težini.
Šta je merilo?
Upravo zbog toga, želim da naglasim da su osnovna merila adekvatnosti ishrane rast i razvoj deteta, i ako su oni optimalni, svaki lični utisak o tome da li dete jede dovoljno je samo to i ništa drugo – irelevantan subjektivni doživljaj.
